„Imali smo više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz Tito u najboljih pet godina velike Jugoslavije“ i „Srbija je danas uvažavana i poštovana više nego Titova Jugoslavija“ su izjave koje je prema „Blicu“ u decembru prošle godine – u periodu od samo četiri dana, izgovorio naš premijer Aleksdandar Vučić.

       Najpre o onome – „Imali smo više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz Tito u najboljih pet godina velike Jugoslavije“. Takva izjava jednostavno nije logična. Najpre, Jugoslavija je još 1948. godine, samo nekoliko godina po okončanju drugog svetskog rata, kada je svet počeo žestoko da se dali na dva suprostavljena bloka – zapadni, na čelu sa Amerikom i istočni, na čelu sa Sovjetskim savezom, skrenula na sebe pažnju sveta neviđenom odlučnošću da se suprotstavi rezoluciji INFORMBIRO-a i time nas više od četrdeset godina pre drugih zemalja istočnog bloka, gde je po sporazumu u Jalti a potom i prećutnom saglasnošću velikih sila trebala da pripada, izvukla iz tog zagrljaja. A kakav je to zagrljaj bio i koliko je bilo hrabro odupreti mu se najbolje svedoče sudbine Mađarske iz 1954. i Čehoslovačke iz 1968 godine.

       Zahvaljujući takvom stavu Jugoslavija je stekla zavidni renome u svetu, pa nije čudno što je od samog početka ideje o pokretu nesvrstanih, Tito, zajedno sa Nehruom, Naserom, Sukarnom… predsednicima Indije, Egipta, Indonezije, postao jedan od lidera nesvrstanih, da bi 1961. godine, Jugoslavija – kao jedina evropska država članica tog pokreta, bila i domaćin prve konferencije nesvrstanih, pokreta koji je kasnije narastao na 120 punopravnih članova i nekih dvadesetak zemalja posmatrača, čime je taj pokret postao nezaobilazni faktor u svim svetskim dešavanjima i most između dva suprotstavljena bloka – istočnog i zapadnog.

       E sad, pokušajte da zamislite koji obim spoljnopolitičkih aktivnosti je to zahtevalo, uporedite to sa organizacijom nedavno održanog – uspešnog, ekonomslog samita zemalja balkanskog regiona sa Kinom, pa ćete shvatiti svu apsurdnost pomenute izjave – „Imali smo više spoljnopolitičkih aktivnosti nego Josip Broz Tito u najboljih pet godina velike Jugoslavije“.

       A što se tiče druge izjave – „Srbija je danas uvažavana i poštovana više nego Titova Jugoslavija“, ona je nadmašila i ovu prethodnu. Od početka sedamdesetih godina prošlog veka počeo sam, zbog posla, intenzivno da putujem po svetu i direktan sam svedok koliko su nas na zapadu uvažavali, na istoku – službeno bili podozrivi i sumnjičavi, a privatno nam zavideli, a u ostalom delu sveta nam se divili.

       Odražavalo se to i na naš standard. Fabrike su radile, građevinski kranovi su zujali, ljudi su radili – i u proizvodnji a ne samo u administraciji, plate i standard su bili nekoliko puta viši od sadašnjih. Uzimali smo i strane kredite – pod povoljnim uslovima, i ulagali ih u proizvodnju, a ne na vraćanje postojećih dugova. Bilo je upozorenja čak i tada – 24 milijarde dolara kredita na 20 miliona stanovnika! A pogledajte sada, trostruko više kredita na trostruko manji broj stanovnika. Pitajte ekonomiste kada ćemo – čak i ovim tempom koji premijer za sada samo obećava, dostići standard koji smo imali pre raspada Jugoslavije. A onda su došle razne demokratske i napredne vlade  koje su sve to, da izvinete, sjebale.

       Naš premijer ne treba da čita samo „Informer“ da gleda TV „Pink“ i sluša novokomponovane analitičare – Dragoljuba Anđelkovića i slične. Korisnije bi mu bilo da sluša one koji ga kritikuju, jer on pomenute, uključujući i one koji čine glasačku većinu, će fascinirati i nekim popularnijim temama – recimo da je lepši od Tita, jer o ukusima se ne diskutuje.

       Stvari postaju surovo zanimljive – evo, Predsednik države, traži zahvalnu temu za sebe i svoju funkciju, pa u današnjem broju „Kurira“ – nekada su se Predsednici oglašavali u „Politici“ i na RTS-u, izjavljiije da sumnja u kvalitet Premijerovih ministara, a za samog Premijera je zabrinut – čini mu se da je mnogo stvari uzeo na sebe i preopteretio se. Što je najgore ispada da je u pravu.

DC, 08.01.2014.