Rekoh u prethodnoj crtici da ću Borisu Tadiću da posvetim posebnu minutažu, pa evo ispunjavam obećanje, ali pre toga moram da napravim jednu digresiju ….

       U knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA, pišući o filmu Anđeline Džoli U zemlji krvi i meda i učešću nekih naših glumaca u tom filmu, a naročito njihovim ulogama posle filma, obraćajući se Radetu Šerbedžiji, rekao sam i ovo: „Gospodine Šerbedžija, Vi ste u filmu Variola vera bili akter jedne od legendarnih scena kad, iziritirani plašljivim doktorom, koga igra Rade Marković, uzvikujete: „Pička je ženski polni organ, a pizda karakterna osobina! “ Ja mislim da ste vi učešćem u ovakvom filmu, sa ovakvom ulogom, ispali najobičnija pizda.“

       A sad da se vratim na Tadića – ja mislim da je on svojim kompletnim političkom opusom ispao najobičnija pizda.

       Pre svega, on i Djindjić su sasvim različite priče, pa je greška nastala već onda kad je nekom palo na pamet da bi Tadić mogao da preuzme vođenje Demokratske stanke. Držim da je to bio uticaj preterane doze intelektualštine u vođenju kako partije, tako i države. Ja sebe takođe smatram intelektualcem i naravno nemam ništa protiv njih, ali i među nama ima onih koji su po vokaciji više teoretičari, kao što ima i onih koji su više pragmatičari. Naravno, u životu ništa nije crno ili belo pa ne valja ni jedan ni drugi ekstrem, jer onim prvima preti opasnost da odu u neki salonski intelektualizam i u politici zastupaju stavove koji nemaju blage veze sa životom, što je na primer slučaj sa Vojislavom Koštunicom. Onim drugima – pragmatičarima, preti takođe opasnost da preteraju i da se u vođenju partijskih i državnih poslova zaglibe u nekakav politički voluntarizam, što je na primer slučaj sa Mlađanom Dinkićem. Između ta dva ekstrema postoji i nešto između, pa nije čudo što se veština vođenja politike često definiše i kao „veština mogućeg“.

       Boris Tadić nije znao da nađe meru između toga, pa nije čudo što su ga i prozvali političkim manekenom. Na jednoj strani je na sebe preuzeo kompletnu vlast – i partijsku i državnu, a na dugoj strani se pretstavljao kao visoki i fini intelektualac, a da zapravo ni jedno ni drugo nije tačno. Kao intelektualac, Tadić je ostao na nivou gimnazijskog profesora dok je Đinđić, na primer, dosegao nivo univerzitetskog profesora. A kad je reč o finoći, ili bolje rečeno fer pleju, ni tu Tadić nije ispao ono za šta se izdavao, jer čovek koji drži do toga neće uraditi ovo što je on uradio svojoj stranci – najpre je delio stranku time što je ušao u nesvrsishodni izborni kontest u pokušaju da spreči Đilasa da preuzme vođenje stranke, a potom je – izgubivši ubedljivo, prihvatio funkciju počasnog predsednika te stranke, što je trebao da bude znak priznanja časnog poraza i pristanak da i dalje ostane tu i radi na dobrobit svoje stranke, što on nije ispoštovao – rovario je i spolja i iznutra, da bi konačno, u najosetljivijem momentu za svoju stranku – neposredno pred izbore, odlučio da se izdvoji i povede sa sobom jedan broj članova, čime je svojoj bivšoj stranci naneo konačan udarac, tako da se može smatrati uspehom da su kod tolikih udaraca nanetih od jednog neuspešnog političara, uz to očito i do neba sujetnog i prošli cenzus.

       Pomenuh gore uzgred i Đinđića, pa samo da neko ne pomisli da je to i jedina razlika između njega i Tadića, reći ću da bi još mnogo toga moglo o tome da se kaže, a u najkraćem – Đinđić je bio i real-intelektualac i radnik a Tadić umišljeni filozof i maneken (da ne menjam ono što se već odomaćilo) ili kako sam ga u knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA NAZVAO, najobičnija politička zamlata.

       Za ono što je od DS-a ostalo najmanja je šteta što su otišli Tadić, Petrović, Jeremić, Živković …. i poveli sa sobom svoje pristalice, među kojima je i najveći broj onih koji se nadaju da će uhlebljem Tadića u nekoj drugoj političkoj opciji i oni naći svoje uhleblje. Žal za takvima je još manja šteta. Šteta je jedino u tome, što reče jedan od onih koji su ostali, što nisu sa sobom poneli i deo dugova u koje su svoju buvšu stranku uvalili.

       Ne brine me ni to što je DS izgubio Beograd, što brojni politički analitičari tumače kao debakl te stranke, jer iz činjenice da su od desetak opština u Srbiji koje nisu glasale za BPV (budućeg Predsednika Vlade) tu i beogradske opštine Stari grad i Vračar, što je zapravo Beograd u užem smislu tog značenja, a ostali – svak svom jatu, naravno samo većinski, jer ima i nas koji ne živimo u pomenutim opštinama.

       Da zaključim – nisam član DS-a ali im dajem svu podršku, jer oni su jedina preostala opozicija novoj vlasti, a demokratija bez opozicije i nije demokratija. A što se tiče Tadića i onoga što je sa sobom poveo, tek će se videti njihova prava uloga. Nadam se da će toga postati svesni i oni koji danas u Tadiću vide demokratsku stranku.

DC, 19.03.2014.