Ne kažem da Dejton nije trebalo prihvatiti, mada niko valjda sem onih koji su ga potpisali i ne zna šta je prihvaćeno – no to je problem druge vrste. Morali bismo da prihvatimo i više da je traženo. Problem je u nečem drugom. Koju smo i kakvu smo mi to politiku vodili da dovedemo sebe u tu poziciju. To mi liči na šahistu koji uporno i uvek primenjuje isto otvaranje, iako sa njim nikad ni jednu partiju, sem u domaćem prvenstvu, nije dobio. Dovede sebe u izgubljenu poziciju, a onda u samoodbrani vuče fantastične poteze, na ogromno oduševljenje bezrezervnih glasača, da bi na kraju ipak herojski morao da prizna poraz. Mi smo, opet, prema herojima slabi i slavimo ih više od pobednika. Kad ćemo već jednom da shvatimo da je i politika samo posao i da i ona, kao i sve drugo, može da se vrednuje. Predsednik se ne vrednuje po dnevnim odlukama, makar one bile i najbolje u datim okolnostima, već po ukupnom bilansu njegove politike tokom mandata. Jednostavno konstatuješ gde je bio na početku i gde je sada. Ako je plus, onda je plus. Ako je minus, onda je minus. Naš bilans od devedesetih do danas je katastrofalan, a u politici se samo krajnji rezultat računa. I to bi naši političari, naročito ovi koji su na vlasti, morali da znaju – a posebno oni koji uporno glasaju za njih.

       Još početkom devedesetih, kada je sve ovo i počelo, zastupao sam tezu – gospodin Milošević je trebalo da se presvuče i odbaci komunističko odelo. Što da ne, odbacili su ga i oni koji su ga izmislili – Rusija, Kina, druge da ne navodim. Da se uspravi onako naočit,  drčan – Bog mu dao, ima i harizmu, dobro govori engleski – čak su i Englezi to primetili, a ni to nije za zanemarivanje, da ode direktno kod Buša i kaže: „Gospodine predsedniče, ja dolazim kod Vas u ime 12 miliona Srba koji žive na balkanskim  prostorima. Šta vi to nameravate sa nama. Mi smo narod koji je imao svoju državu i bio deo Evrope još pre Drugog svetskog rata. I to ne komunističku! To što smo na Jalti svrstani u taj blok – tako ste vi veliki hteli. Mi smo se samo – zajedno sa vama, tukli i to na pravoj strani, a ne kao ove kurve Hrvati i ostali. Dajte da vidimo kako ćemo dalje!“

       Umesto toga, gospodin Milošević neće da primi američkog ambasadora – ljut na njega. Za to vreme, Tuđman džonja u hodniku Ujedinjenih nacija – čeka da Buš u pauzi pođe na burek, vuče ga za rukav i viče: „Gospodine predsedniče, ja sam predsednik Hrvatske, možete li da me primite na sekund!“ Posle sve hrvatske novine pisale – ne da je Buš primio Tuđmana, već da su se predsednik Hrvatske Franjo Tuđman i predsednik SAD Džordž Buš sastali u Njujorku. Čovek bi rekao da je Tuđman primio Buša!

       O informisanju će kasnije biti više reči, a sada – čista asocijacija, da vam ispričam još jedan vic.    Pozove Bog Klintona, Jeljcina i Miloševića i saopšti im da će uskoro da bude smak sveta. Klinton se obrati naciji i kaže: „Imam da vam saopštim dve stvari: jednu dobru i jednu lošu. Dobra je, da ima Boga, a loša je da će uskoro da bude smak sveta.“ Jeljcin se obrati naciji i kaže da ima da im saopšti dve loše stvari – prva je da ima Boga, a druga da će uskoro da bude smak sveta. Milošević se ne obrati naciji već preko svog portparola Ivice Dačića izda za naciju saopštenje – ima da im saopšti dve dobre stvari: prva je da je predsednik Milošević primio Boga, a druga da je, posle konstruktivnih i uspešnih razgovora, predsednik uspeo da odloži smak sveta.

Nastaviće se …