Znate koji je najnoviji beogradski vic – priča se da je prilikom nedavne posete Beogradu Angela Merkel rekla Vučiću da ima da mu saopšti jednu dobru i jednu lošu vest.

Koju hoćeš prvu, upitala ga je Angela.

Daj tu lošu, odgovorio je Vučić.

Pre otvaranja pristupnih pregovora za članstvo u Evropskoj uniji, moraćete da priznate Kosovo!

A koja je dobra vest, upitao je Vučić.

Prošla me je prehlada, odgovorila je Angela.

       Vicevi sa Angeline posete Kosovu i Bosni i Hercegovini, u okviru iste turneje, još nisu prispeli u Beograd, sem ako se pod tim ne podrazumeva odluka sportskog suda u Lozani da se Albanci nagrade za slučaj “dren” – bilo je to samo iskazivanje patriotskih osećanja, doduše za Veliku Albaniju, a ne za ovu sadašnju, ali – nema dobrog strelca bez daleke mete, tako da to i nije toliko značajno, ili – kad je reč o Bosni, ovo što se desilo Vučiću prilikom nedavne posete Srebrenici.

       Pre toga smo takodje bili akteri žive svetske diplomatsko-političke aktivnosti – hapšenje Haradinaja u Sloveniji po poternici Interpola – doduše po zahtevu Srbije, što bitno relativizuje slučaj, da bi on potom bio “izručen” Kosovu gde mu je priređen veličanstveni doček, uz adekvatne pogrde na račun Srbije, pa hapšenje Nasera Orića u Švajcarskoj,  doduše opet po zahtevu Srbije, što naravno bitno relativizuje i ovaj slučaj, da bi i on potom bio “izručen” Bosni, gde mu je priređen veličanstveni doček, uz još adekvatnije pogrde na račun Srbije, koje su kulminirale oduševljenjem razjarene rulje na upriličenom mirotvornom pomenu, prema premijeru Srbije Aleksandru Vučiću, koji je pre toga uporno prozivan da se odazove pozivu organizatora i u ime Srbije, dođe i iskaže izvinjenje porodicama žrtava. Tu svakako spada i uporno nastojanje Velike Britanije da u povodu dvadesetogodišnjice srebreničke tragedije lansira rezoluciju o genocidu koji su počinili Srbi (ne Srbija) u Srebrenici, pa kako to ni nakon sedme modifikacije teksta nije prošlo u Ujedinjenim nacijama, povratak na Savet Evrope – koji je pre toga bio odustao od usvajanja adekvatne rezolucije, koji je potom i doneo sličnu rezoluciju, uz snažan protest što je to osujećeno u Ujedinjenim nacijama, a sve to na inicijativu Hrvata, kao oficijelnih predlagača, što je naravno vic nad vicevima, od koga je bolji samo onaj kad Zoran Milanović, premijer Hrvatske, piše pismo UEFA-i i moli ih da Hrvate zbog stalnih sranja koja prave širom Evrope na fudbalskim utakmicama – posle 399 “ozbiljne” opomene, ne isključe iz daljih kvalifikacija za prvenstvo Evrope, jer je poznato da je Hrvatska od vajkada, kao i danas, zemlja sa snažnim antifašističkim osećanjima, koja je tokom drugog svetskog rata dala najveći broj učesnika antifašističke borbe od svih republika bivše Jugoslavije, ne pomenuvši pritom da su to bili Srbi iz Krajine, kojih tamo sada više nema jer su u akciji “Oluja” – u čiju čast će ovih dana biti upriličena i vojna parada, bili proterani u Srbiju. Na tu proslavu će takođe biti i Vučić pozvan, od koga se očekuje da se izvini Hrvatima za taj nemili događaj i popravi naočare kako bi imali gde da ga gađaju. Kad je reč o Srbiji, ima toga još, ali ne bih da zamaram drage čitaoce.

       A ima sijaset toga i na globalnom planu. Od Talibana u Avganistanu, do stvaranja nadnacionalne super države ISIS, nastale kao posledica američkih oslobodilačkih akcija na Bliskom istoku, koja se nekontrolisano širi duž arapskih zemalja i već danas poprima obeležje krstaškog pohoda radikalnih islamista na ostatak sveta, pa se postavlja pitanje ko smišlja ta sranja. Izvinjavam se dragim čitaocima što sam tako prost, ali shvatićete me – ništa prostije od toga nisam mogao da smislim, a trudio sam se.

       Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da ta sranja smišlja Amerika, a sve u pustoj želji da sama i jedina postane gospodar sveta. Mlađi se ne sećaju, ali pre devedesetih godina prošlog veka, bio je jedan pedesetogodišnji period svetskog mira koji se zasnivao na ravnoteži straha između dve svetske super sile – Amerike i SSSR-a, a onda se u Rusiji desio Gorbačov, koji je u interesu pravog i istinskog svetskog mira, uradio otprilike ovo što Vučić danas radi sa Kosovom – predao je svetu (čitaj Americi) na tacni ne samo Rusiju, već i čitavu itočno blokovsku infrastrukturu koju su činile zemlje Istočne Evrope i tako postao svojevrsni heroj, po zapadnim kriterijumima. Amerikanci su mu  uzvratili – preko svoje evropske elkspoziture, tako što su primili u svoje okrilje baltičke zemlje, nekada članice SSSR-a, krenuli u proces razbijanja Jugoslavije, projekat Kosovo … i ko zna dokle bi to tako išlo da se u Rusiji nije desio Putin, koji je odlučio da ruskog džina uspravi i vrati mu staru slavu. To je naravno iritiralo Ameriku i počeo je iznova stari process, poznat po imenu trka u naoružanju – raketni štit u Poljskoj, naprasni prijem Bugarske i Rumunije u Evropu i NATO, koje su razume se u startu ispunjavale sve kriterijume za prijem, tako da pregovori o raznoraznim poglavljima tu nisu bili ni potrebni. Ostao je još samo projekat Ukrajine i dovršetak započetog projekta za Kosovo u kome je već instaliran Bondstil, najveća vojna baza na ulazu u Sredozemno more – otuda i takav neskriveni interes Amerike, po cenu da se usred Evrope instalira i centar albanske narko mafije, Evrokolumbija – no šta to mari, u pitanju su nacionalni interesi Amerike, a to što je Amerika daleko, utoliko bolje. Kad je Ukrajina u pitanju, to je već nešto drugo – tu se i Rusija pita.

       I svi su ti američki projekti praćeni hiljadama žrtava koje se ne broje, jer u pitanju su američki nacionalni interesi, pa tako u svim delovima sveta. A Evropa – ona se utrkuje ko će da bude prva pratilja Mis Amerike u ovom delu sveta, po cenu svojih i nacionalnih i ekonomskih interesa. U tome se tradicionalno ističe Velika Britanija koja to mesto nerado prepušta drugima – otuda i ona bruka sa rezolucijim o Srebrenici koju sam gore pomenuo.  A kolone izbeglica svakodnevno pristižu, kažu da ih je u Mađarskoj već preko 80.000, otuda Orban i podiže novi “berlinski zid” prema Srbiji. Grčka će da ih propusti i Makedonija i Kosovo i Bugarska. Do Srbije je lako stići, a odatle – Amerika je daleko.

Dragiša Čolić, 14.07.2015.