Konje ubijaju, zar ne?

jul 7, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Stariji se verovatno sećaju kultnog filma Sidnija Polaka iz 1969. godine “Konje ubijaju, zar ne?”, sa Džejn Fondom u glavnoj ženskoj ulozi, koji je bio nominovan za devet Oskara. U pitanju je snažna socijalna drama, pa preporučujem i mlađima da ga potraže na You Tube. A zbog onoga o čemu ovde pišem, dajem i u čemu se sastoji radnja tog filma – prema kratkom prikazu na Vikipediji:

“U malom kalifornijskom gradu održava se plesni maraton, na kome će par koji poslednji ostane na plesnom podijumu biti nagrađen sa 1.500 dolara. Igra je međutim surova, traje nekoliko meseci, i uopšte nije lako osvojiti prvo mesto. Takmičari svakoga dana imaju po deset minuta pause, koju koriste za jelo, tuširanje, odmor i odlazak u toalet, a mogu da spavaju samo jedan drugom u naručju, dok traje ples. Glorija je mlada, ogorčena devojka, koja je odlučna u svojoj nameri da dođe do para. Ali kako vreme prolazi, a takmičenje postaje okrutnije i sve više iscrpljujuće, ona se pita da li nagrada vredi toliko truda i muke. Potpuno poražena, izgubivši volju za životom, ona moli svog partnera da je ubije, i oslobodi je tegoba življenja”.

       U subotu je na “Pinku” završen rijalti serijal “Pinkove zvezdice” koji je trajao deset meseci – svakog petka od devet uveče do neka doba iza ponoći. Pravo učešća imala su deca do 14 godina, od kojih su neka tokom takmičenja ušla i u petnaestu godinu. Sličan je slučaj i sa malim Pavlom, junakom ove moje priče – on je na početku takmičenja imao šest, da bi negde pri kraju takmičenja napunio sedam godina.

       Finalno veče je bila slika ovog formata emisije. Prenos je počeo u osam sati uveče – nije saopšteno kad su deca pre toga morala da budu u studiju, da bi onako skockana,  našminkana i raspevana izašla na scenu, niti je poznato da li su deca tog dana naučila i uvežbala horsku kompoziciju kojom su pozdravili auditorijum – od publike i žirija, koji je tokom čitavog trajanja serijala bio u glavnoj ulozi, do producenata – Made by Željko Mitrović. Zna se samo da je pobednica proglašena u 2,30 (iza ponoći), no ni to nije bio kraj, jer su deca morala još jednom da izađu na podijum kako bi primili plakete zahvalnog producenta.

       Mali Pavle je tokom te večeri izlazio na podijum da peva pet puta i isto toliko puta da bi čuo presek glasova publike – da li je prošao dalje ili je ispao iz takmičenja. Prema jednom novinskom izveštaju, na pitanje reportera da li mu se spava, odgovorio je – Ne više mi se ne spava, samo sam gladan, ali ne mogu da jedem, moram da pevam.

       Ne verujem da ste ikada čuli za format muzičkog takmičenja, i to dečijeg, u kome finalno veče traje 7 časova, do 3 iza ponoći, pa se normalno postavlja pitanje zašto je to toliko trajalo i kako je producent uspeo da potroši toliko vreme. Na oba pitanja je lako odgovoriti, a posebno na prvo – za sve to vreme odvijalo se glasanje publike – 30 dinara, sa PDV-om. Ni na drugo pitanje nije teško odgovoriti, jer je razlog tome bio ono što se dešavalo i tokom svih deset meseci ovog uzbudljivog takmičenja. Za trošenje vremena bio je zadužen petočlani žiri “vrsnih muzičkih pznavalaca” o kojima sam već pisao, koji su se i međusobno nadmetali u podeli komplimenata mladim pevačima, pa je tako bar njih 200 od 400 učesnika, uključujući i svih deset učesnika finalne večeri proglašeno svetskim muzičkim zvezdama, tako da ne čudi što je prilikom ispadanja iz daljeg takmičara bilo i plakanja.

       Ovaj umišljeni žiri bio je osoben i po tome što je dok oni govore u studuju morala da bude tišina, što gledaoci, uglavnom deca, navijajući za svoje favorite, ponekad nisu poštovala. Za incidente te vrste bila je zadužena Goca Tržan, koja bi svojim vokalom grmnula – Tišina!, nakon čega bi svi ućutali. Zamislite sudiju, bilo kog takmičenja, koji uzme mikrofon i publici, koja je tu došla da navija, drekne – Tišina!

       Grdanu, kako je Goca tim povodom samu sebe prozvala, su potom, za tu svrhu – kad bi imali šta važno da kažu, koristili i ostali članovi žirija. A to što su saopštavali je po pravilu bilo veoma važno – Jelena Tomašević je mahala svojim novim CD-om, Goca Tržan je saopštavala gde i kada ima naredne koncerte, pozivajući male takmičare – u zavisnosti od mesta njihovih prebivališta, da budu njeni specijalni gosti, dok je Leontina reklamirala svoju muzičku školu “Čarolija”.

       Dodajte svemu tome i uobičajene blokove reklama i eto vam odgovora zašto je ovaj muzički maraton trajao punih sedam časova.

       “Ne više mi se ne spava, samo sam gladan, ali ne mogu da jedem, moram da pevam”, reče mali Pavle.

       “Bila je ovo divna, radna sezona, možda i nailepša do sada!!! Hvala svima koji su na bilo koji način učestvovali, radili, gledali i videli naše zvezdice. Vidimo se od septembra sa nekim novim divnim klincima”, rekla je na kraju voditeljka, u ime produkcije. – Da, od septembra, kad počinje nova školska godina!

Dragiša Čolić, 06.07.2015.