Dobar dan gospodine akademiče! Otvoreno pismo Dušanu Kovačeviću povodom teksta: Srbija nema dece za novi rat

jul 28, 2017 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Dušan Kovačević:

  • Pisac – kultni, time sam sve rekao, pa ne vredi dalje trošiti reči o tome. Jedina žal – što ne ostadoste samo na tome.
  • Ex ambasador – o tome ne mislim ništa, a to je gore nego da imam neko mišljenje o tome. Žal – što bejaste to.
  • Akademik – o tome će biti više reči u ovom tekstu.
  • Metod pisanja za koji sam se opredelio u ovom tekstu – Gospodine Kovačeviću, moj omiljeni pisac – pored Vas, je i Danilo Kiš. Verovatno ste čitali njegov Čas anatomije, pa eto i ja da pokušam.
  • Da, zaboravih da kažem. I ja ponešto pišem – pisac naivac, kako sam sebe predstavio na mom sajtu opancar.com Kontam: ako postoje slikari naivci, ako postoje političari naivci, zašto ne bi postojali i pisci naivci.

No, da ne zaboravim ono o čemu sam nameran da pišem – Vaš tekst: Srbija nema dece za novi rat, koji je ovih dana javno objavljen. I eto, ja opet, kao Vaš čitalac (i gledalac), moram odmah da kažem – lepo pišete, ne mogu nikako da pobegnem od toga, i što je od toga važnije – u potpunosti se slažem sa glavnom porukom Vašeg teksta – Srbija nema dece za novi rat!

Pa šta onda ja to dođavola hoću – vidim već se nervirate, ako ste me uopšte i udostojili pažnje da pogledate ovaj tekst. Hoću da Vas pitam Gospodine Kovačeviću, gde ste do sada! Pet punih godina ova vlast traje, a vas akademika, krunske pameti ove zemlje, nigde! Krunski savet, to je već nešto drugo, to bi, kao na primer kod Vašeg kolege akademika Matije Bećkovića još i moglo da dođe u obzir, ostalo ne.

Pa nije valjda, Gospodine Kovačeviću, da se Vi u potpunosti slažete sa svim što ova vlast radi. Ako je to u pitanju, recite da znamo, da ne „trošimo struju“ dalje oko toga, ali onda moram da pitam  – kako da Vam dalje verujem i kao piscu, i eto mog velikog razočarenja. Znate Gospdine Kovačeviću, rekoh gore da i ja ponešto piskaram, takoreći zapisujem, pa me kritičari ponekad i udostoje nekom kritikom. Jednu od njih čuvam kao amajliju – „Pisac je očigledno čovek snažnog izraza koji piše onako kako i govori, a ubeđen sam i da govori onako kako piše.“ Vidite Gospodine Kovačeviću, zbog te kritike pišem i dalje, iako sam toliko puta opsovao onoga što mi je to napisao, jer lepo bih mogao i bez toga da živim, otprilike kao i vi akademici – zaboravih gore da napomenem, advokat sam po struci, kažu ljudi čak i dobar, ali tu postoji i neka razlika – ja kao advokat primam onoliko koliko zaradim, a vi akademici ste na državnoj apanaži, koja se alimentira iz onoga što vam ovaj narod odvaja. Pa ako je tako, pomozite tom jadnom narodu da se opredeli – izađite i recite mu nešto, verovaće Vam jer Vas voli kao pisca, ne prepustite da ga edukuju Informer, Pink i Hepi.

A prozivaju vas gospodine Kovačeviću. Čak je i moja malenkost pisala o tome – pogledajte, na primer tekst pod naslovom – Kad porastem biću akademik i sijaset drugih tekstova na gore pomenutom sajtu www.opancar.com Ne bih ja toliko o vama akademicima da kao građanin ne tražim neku pomoć za ovaj zabluđeni narod, a od koga ću drugog do od svojih akademika.

Pomenuh gore Matiju Bećkovića – treba li i njegovu pamet da objašnjavam, pozdravite ga ako ga sretnete negde u aulama Akademije – kad navrati po apanažu, priznajem zloban sam ne zbog tih para, jebale vas pare – evo sad sam i prost, već zbog vašeg ponašanja. Koga danas interesuju i koja korist od njegovih pesmičica, da ih ne citiram ovde, izigrava Njegoša više od dvesta godina posle Njegoša. Jedini slučaj kojeg se sećam je njegova i reakcija glumca Petra Božovića o crnogorskim milogorcima – vidi tekst – I neka su im rekli … Smeta mu vladavina Mila Đukanovića, ona tamo – opravdano, uskratio im vikend domovinu, a ne smeta mu vladavina Alekdsandra Vučića, ova ovde – takođe opravdano, nije im uskratio ništa.  

Jedine dve svetle tačke međ’ vama akademicima su Dušan Teodorović i Vladimir Kostić, izvinjavam se ako za nekog nisam čuo, a koliko vas je.

* * *

       Udaljavam se da se vratim na Vaš tekst:

Srbija posle stradanja u šest ratova u 20. veku više nema naroda i dece za sedmi rat, jer bi taj novi rat bio kraj ove zemlje …“ Rekoh već, slažem se apsolutno.

 „Cilj svakog dijaloga koji političari vode u ime građana mora da bude sprečavanje rata u kojem bi ginula srpska deca….“ I sa tim se apsolutno slažem!

Taj predlog prihvaćen je sa svih strana. Sećam se da je ta ideja mnogo stara i da je samo u 20. veku nekoliko puta pokrenuta. Od nje se odustajalo što zbog ratova, što nesporazuma, što zbog pritisaka stranih sila. Ali, ovo danas što se događa jedan je od poslednjih trenutaka da se spor između srpskog i albanskog naroda rešava mirnim putem …” I sad ste se toga setili, jer vas je vođa pozvao u pomoć. A gde ste, na primer bili u januaru 2017. kada je Filip David, takođe pisac, ali za razliku od vas angažovani pisac, govorio to isto što Vi sada govorite: Ova sadašnja situacija u najvećoj meri iscrpljuje Srbiju, politički, ekonomski i moralno. Svako odugovlačenje slabi položaj Srbije. Već se više puta u prošlosti pokazalo da odlaganje pravovremenog rešavanja stanje samo pogoršava i da se na kraju prihvataju mnogo lošija rešenja”. I dalje: Zamrzavanje konflikta i prebacivanje odgovornosti na neka buduća pokolenja nije pošteno jer time ovo područje ostaje u senci stalnog mogućeg sukoba velikih razmera”. A Vaš kolega, akademik, Matija Bećković, mu uzvratio:  „Ako si Srbin tiče te se Kosovo. Da je Kosovo izgubljeno govore oni koji su sami izgubljeni …“ (vidi tekst pod istim naslovom na istom sajtu).

I sad ispada, kad Filip David poziva na razum, Vi ćutute. A kad na to isto poziva Vučić, Vi ste tu da to javno podržite.

Pozivate se na svoje diplomatsko iskustvo, znate kako to ide sa pritiskom međunarodne zajednice – Znamo i mi iako nismo bili to što ste Vi bili. Pet godina, Vučić u ovoj zemlji odlučuje o svemu i ne pada mu na pamet da sa nekim deli svoje diplomatske i druge „uspehe“. Sad kad je došlo vreme na naplatu on traži opšti konsenzus – ćebe da se pokrije. I o tome sam pre neki dan pisao na istom sajtu pod naslovom Vučić protiv Vučića – Pretraživač pod Vučić Vam neće mnogo pomoći, jer ja za razliku od vas akademika pišem svaki dan o njemu, ali lako ćete ga naći, to je jedan od poslednjih tekstova u rubrici Dnevnik 2017.

Očekujem da će sada Matija Bećković da mu kaže ono što je u Januaru rekao Filipu Davidu – Da je Kosovo izgubljeno govore oni koji su sami izgubljeni! Mada ne verujem, pre će on to da zavije u neku svoju njegoševsku mudroliju koju jedino on sam razume, što bi se eksponirao i ne daj Bože zamerao.

A neće za tim ni biti potrebe jer će Vučić to opet predstaviti kao jednu od svojih – ovog puta i najveću, diplomatsku pobedu. Otprilike, isto onako kao što smo 1999. godine pobedili udruženu zapadnu alijansu.

Sve je ovo što sada Vučić govori – razložno, lepo i pametno. Tako govori Vučić mirotvorac protiv tamo nekog drugog imaginarnog Vučića koji je učestvovao i u politici koja je ratu prethodila i u politici koja je rat vodila i u politici koja je rat izgubila, konačno i u politici koja ga je 2012. godine dovela na vlast – da spreči predaju Kosova.

Kažete, Ono što ne mogu nikako da razumem, to su ljudi koji danas, iz Beograda, zagovaraju rat”. Gospodine Kovačeviću, ko su ti ljudi, sem Matije Bećkovića, ako smo ga dobro razummeli. A ko su oni drugi: O tome sam još u uvodu svoje knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA napisao:

“A ovi sadašnji, piče ka Evropi brže nego oni prethodni i za sve što prihvate krive Borka – on je sve to već bio prihvatio pa mi sad više nemamo kud. Za onog ko se iole razume u državne poslove, to ne da nije, već ne može ni da bude tačno. Borko Stefanović, prethodni pregovarač za Kosovo, bio je državni službenik trinaestog ranga i, taman da je nešto i prihvatio, to bi tek moralo da bude prihvaćeno od njegove Vlade i od nje potom formulisano kao predlog za ratifikaciju od Skupštine, gde, sasvim sigurno, ne bi prošlo zahvaljujući ovim sadašnjim koji su tada bili opozicija. A sad ovi sadašnji, na čelu sa predsednikom Vlade, koji sa te pozicije, za razliku od Borka, deluje i kao zastupnik države, prihvataju i više i brže od onih prethodnih, a sve sa objašnjenjem da je to Borko već bio prihvatio, pa, eto, sad oni nemaju kud. Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča”.

       Plašim me da je vreme za naplatu došlo. Nismo mi koji na to upozoravamo opasnost. Opasnost su oni patri(j)oti koje je ova politika izrodila, pa vas sad zovu da ubeđujete nas. Ne morate nas, ubeđujte njih, vi ste ih porodili, vi ih i ljuljajte.

       Hvalite Vučićev pragmatični kompromis. Kažete:On je to radio jako dobro kao premijer, a sada i kao predsednik. On je išao tamo gde ja nikada ne bih išao. Nikada se ne bih rukovao sa onima sa kojima se on rukuje. Imam pravo da ne pružim ruku ljudima koji imaju krvave ruke. Ja to mogu, jer nisam političar i nisam preuzeo odgovornost da se brinem o narodu. Ko je rešio da se bavi ozbiljno politikom mora da računa na dane kada će ozbiljno da se ponižava zbog dobrobiti svog naroda.” Auh, da je to Vulin rekao, još bih i razumeo. Ali, Vi!

Pa dobro, ako je to tako, neka tako i ostane do kraja. Zašto da mu mi uzimamo makar i parče slave.

Dragiša Čolić, 28.07.2017.