Da li je dovoljno samo biti Srbin!?

avgust 1, 2017 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Publicista Vladimir Gligrov je u tekstu “Gospodo, mi smo s vama u ratu” a povodom poziva Ptredsednika na dijalog o Kosovu,  napisao: „Da se razgovaralo pre nego što se poseglo za silom i da na vlast pre tridesetak godina nisu došli oni koji nisu hteli da razgovaraju, već da ratuju – sve bi bilo drukčije. Ili da se bar na vlasti nisu zadržali ili da se na nju nisu vratili. Ali jesu. Sada je vreme za razgovore kako da se smene na izborima.“

Podržavam ovaj stav. I ja sam nešto slično rekao u tekstu “Vučić protiv Vučića”: “I sve tako – razložno, lepo i pametno, govori Vučić mirotvorac protiv tamo nekog drugog imaginarnog Vučića koji je učestvovao i u politici koja je ratu prethodila i u politici koja je rat vodila i u politici koja je rat izgubila, konačno i u politici koja ga je 2012. godine dovela na vlast – da spreči predaju Kosova”. – 24. Jul 2017 www.opancar.com

Nije tu u pitanju ni višak patriotizma tipa – nema pregovora o Kosovu, ni nerazumno odbijanje poziva na dijalog koga bi u normalnim prilikama moralo da bude. Vidim da se pozivu na dijalog odazivaju i ugledne ličnosti – akademici Vladimir Kostić i dramski pisac Dušan Kovačević. Ne sumnjam u njihovu dobronamernost, ali ne mislim da su ovo te normalne prilike za takvu vrstu dijaloga bez obzira na sva uveravanja Predsednika da želi da sasluša svačija mišljenja, “a onda ćemo svi zajedno da sednemo i razgovaramo sa građanima … (Vučić na tv N1 u dnevniku od 31. jula 2017) da bi malo zatim, u istom dnevniku, za švajcarski dnevnik Blik izjavio da sebe vidi kao pravog čoveka za rešavanje pitanja Kosova, jer nema ličnih ambicija.

Prvo, kako to Vučić misli da nakon tih dijaloga “svi zajedno sednemo i razgovaramo sa građanima” – čime je on ikada tokom svoje već poduže političke karijere dokazao svoju spremnost za takvu vrstu razgovora sa građanima, sem ako pod tim ne podrazumeva razgovore tipa završne konvencije svoje političke stranke u beogradskoj Areni na prethodnim predsedničkim izborima ili demokratske razgovore prilikom odlučivanja u parlamentu Srbije od kako nam je ove vlasti. Čime je to Vučić nas ubedio da je on “pravi čovek za rešavanje pitanja Kosova, jer nema ličnih ambicija”!?

Problem je u tome  što se mi sa Vučićem ne razumemo ni oko pojma građana – da li u građane spada i tzv. srednji građanski sloj – srednja građanska klasa, kako se ona obično naziva, koja je kod nas, politikom koju vodi pozivalac na razgovore, totalno skrajnuta i pasivizirana ili se pod građanima podrazumeva samo partijska vojska SNS-a koja mu obezbeđuje pobedu na izborima koje on zakazuje kad god mu to padne na pamet.

Ne slažemo se ni oko pojma Srbina. Srbi su i Vučić i Nikolić, i Vulin i Dačić, i Nebojša Stefanović i Gašić i Maja Gojković i njihovi brojni pomagači koji su instalirali ovu srpsku elitu na Kosovu okupljenu oko Srpske liste koja me neodoljivo podseća na SNS listu.

Ne sviđa mi se ni onaj klipeta Marko Đurić, ne bih ga takvim nazvao – tome je on najmanje kriv, da ga ova vlast nije promovisala u glavnog čoveka za ono što nepopravivi entuzijasti još uvek Kosovom zovu.

Jednostavno, ta mi se ekipa ne dopada i ja ne bih ni da se družim sa njima a ne da im sudbinu Kosova prepustim. A to društvo je na Kosovu instaliralo vlast u kojoj su uglednim Srbima Oliveru Ivaanoviću i Dragiši Miloviću u poslednja dva dana zapaljeni automobili zbog drugačijeg mišljenja, pa bih ja Gospodo da se odjavim ili što bi u kartama rekli – dalje bez mene! Ne prihvatam da jedan Nebojša Glogovac – glumčina, napušta Srbiju, a da na javnoj i kulturnoj sceni Srbije odlučuju Informer, Pink i Hepi. Ne mislim da je ovo vreme u kome treba da se rešava sudbina Kosova.

Dragiša Čolić, 01.08.2017.