Slučaj prvi – Tomislav Nikolić, u svojstvu Predsdnika države, odlazi u zvaničnu posetu Rusiji – nije to bila samo svečana parada povodom proslave jubilarne sedamdesete godišnjice od pobede nad fašizmom, bilo je tu i zvaničnih razgovora, i sa sobom, dakle u državnoj delegaciji, vodi svog mlađeg sina koji je, koliko je poznato, fudbalski trener. A ovaj, da mu ne bude dosadno, povede sa sobom još par svojih drugara. Pošla deca (godine nisu važne, jer roditeljima su deca uvek deca) da se tamo malo zabave, kao članovi državne delegacije, o državnom trošku, razume se. A zašto da ne, čika Toma je srpski domaćin, a srpski domaćin ne sme da bude sebičan, naročito prema svojima i njihovima. I Tomislav Nikolić taj manir neguje – u sećanju je i brojni sastav njegove delegacije prilikom putovanja u Njujork na sednicu Generalne skupštine ujedinjenih nacija. Samo tada nije bio sin u pitanju, već supruga i njeni. A brižan domaćin mora da vodi brigu i o tazbini – za taštu je isposlovao diplomatski pasoš. Priča se da će na sledeće putovanje povesti taštu i njene. Da skratim priču – sve moj do mojega. Očekuje se da svi oni dođu na red.

       Slučaj drugi – Bratislav Gašić, Ministar odbrane, u svom rodnom gradu Kruševcu, u centru, podigao impozantni betonski nosač, a na nosaču postavio, još impozantniji, pravi pravcati avion – mig 21. Onaj najimpozantniji, Bratislav Gašić, nije objahao avion odozgo, što deluje po malo razočaravajuće, mada, treba ga razumeti – opasno bi to bilo, kažu da je avion ispravan pa može i da poleti, a ovakvi kadrovi su nam dragoceni. Uostalom, i vođa onomad reče – nedam Gašića! A Gašić, okuražen takvim rejtingom kod Najnaprednijeg, poskočio pa se zaneo – Ko ima ‘vaki Kavasaki! Kažu da će na spomeniku pisati – Podigao Gaša, dok je bio ministar vojni.

       Ne kažem da troškovi ovih egzibicija nisu važni, ali ima tu još nečeg goreg od toga. To je stanje mozga ovih ljudi, koji su umislili da je državno njihovo, jer Bože moj oni su na visokim državnim funkcijama pa im se može, a može im se svašta.

       Ima dosta toga zajedničkog kod oba junaka ovih priča. I jedan i drugi kubure sa diplomama, sve misleći da kad imaš diplomu imaš i obrazovanje. I jedan i drugi su veoma imućni ljudi impozantnih karijera. O imovinskoj karti Nikolića i njegovih najbližih je mnogo bilo reči, pa ne bih i ja ovde o tome. Gašić po svemu sudeći ne zaostaje za njim. Keramičar srednjih godina – gradonačelnik, ministar odbrane …. ovih dana je pisalo da je sa mesta gradonačelnika Kruševca isplaćivao neka stredstva privatnim televizijama – doduše ne njegovim, već svojih najbližih, supruzi i sinu. A ako je tačno ono što piše u novinama – da je onaj mig što su ga nadžokerili u Kruševcu, bio još upotrebljiv, ali da su ga naprasno otpisali i proglasili za eksponat, onda je taj čovek i neopisivo drzak. Ko je u vojsci odlučio da se taj avion izloži, ko je od opštinskih vlasti odlučio da taj eksponat zaposedne centar grada, izdao građevinsku dozvolu, napravio projekat, izgradio – koliko je sve to koštalo i ko je to platio?

       Šta je još zajedničko za ove ljude. I jedan i drugi su provincijalci i to teški provincijalci koji pate od iluzorne superiornosti poznate u psihologiji kao Daning-Krugerov efekat.

 Dragiša Čolić, 29.05.2015.