Estradno polititički vodvilj

6 septembra, 2014 u rubrici Opančarski dnevnik

Idemo na malo veselije teme. Žerar Depardije, bivši Francuz i bivši glumac, je juče posetio Beograd. Ukazane su mu velike počasti. Primili su ga i Premijer i Gradonačelnik Beograda, a posetio je Jugoslovensku kinoteku, Beogradsku filharmoniju i naravno Skadarliju. Sve je to naravno bilo propraćeno i slikom i reči u televizijskim izveštajima i današnjoj štampi. Ne verujem da mu je ikada takva počast bila ukazana dok je bio Francuz i dok je bio glumac, pa se ispostavlja da je Gospodin Depardije, odrekavši se francuskog državljanstva napravio fantastičan potez. Em je uštedeo na neplaćenom porezu – što je veština koja se u ovoj zemlji posebno ceni, em je stekao dodatnu popularnost.

       Kad je reč o poseti premijeru Vučiću, mediji su posebno uočili i tome pridali odgovarajući značaj, da je gospodin Depardije uspeo da nasmeje premijera Vučića, što je emocija koju on, ophrvan svakodnevnim problemima, odavno svom građanstvu nije pokazao. Gospodin Vučić mu je sa svoje strane pristojno zahvalio na poseti, poklonivši mu malu ali ukusnu kolekciju vina iz trpezarijske vinarije njegovog tate popularno nazvane „podrum“. Ministar finansija Dušan Vujović nije bio u blizini, a predsednik države Tomislav Nikolić je bio još oprezniji. On će svoju Tomovaču pokloniti Gospodinu Depardijeu prilikom svoje prve posete Rusiji.

       U Skadarliji, kako javlja moj provereni izvor iz te institucije, je bilo posebno simpatično i veselo. Petar Božović, takođe bivši glumac, kolega gospodina Depardijea i po pozivu i po spoljašnjim gabaritima nije primećen – kažu da je na dijeti.

       Da se razumemo, Žerar Depardije je bio veliki glumac. Sećam ga se iz kultnog filma Green Card. Međutim ovaj sadašnji Žerar Depardije nema veze sa tim Žerarom Depardijeom. Njemu je sada – svojim izborom, zapalo da gradi neku drugu karijeru. Karijeru političkog disidenta, gde za sada, uz Edvarda Snoudena, bivšeg američkog stručnjaka za telekomunikaciona prisluškivanja i Džulijana Asanža, osnivača Vikiliksa, spada, pa se postavlja pitanje zašto nam je ovaj šou bio potreban. Možemo mi koliko hoćemo da se upinjemo u objašnjavanju da je ta poseta bila isključivo kulturnog karaktera, na Zapadu će to biti protumačeno kao demonstracija političkog stava, a to nam u ovom, teškom, vremenu političkog žongliranja između Istoka i Zapada nije bilo potrebno.

       Od jučerašnjih događanja pomenuo bih još mog omiljenog lika Zorana Babića, šefa parlamentarne grupe SNS-a u Skupštini Srbije, koji me vazda razveseli pa ga zato iz milošte zovem bimboje. On je jedan od najvernijih tumača lika i dela svog šefa Aleksandra Vučića, ali su ga novinari uhvatili u prevari.

       Elem, kao što je poznato, njegov partijski šef je ponovo lansirao već zaboravljenu devizu iz Titovog vremena – Nema odmora dok traje obnova. Novinari su međutim primetili da je on lepo preplanuo pa su ga pitali gde je bio na godišnjem odmoru. On je u svom stilu spremno odgovorio da je bio u Vrnjačkoj Banji, ali su – novinari, ko novinari, ustvrdili da u Vrnjačkoj banji ove godine baš i nije bilo mnogo sunca, pa im je on na kraju, nevoljno priznao – Pa šta ako sam bio malo u Turskoj! Nemam pojma, ovde se to nije ni primetilo, ali je pitanje kako će to dalje uticati na njegovu političku karijeru.

DC, 05.09.2014.