Opet je došlo vreme da citiram sebe. Nadam se da mi autor neće zameriti. Nedavno sam u svojoj knjizi O OPANČARIMA I OPANCIMA napisao i sledeće:

„Tu nedavno, veliku popmu je izazvao film Anđeline Džoli – „U zemlji krvi i meda“. Neću da ga prepričavam, čak ni ono najgore. Svi smo o tome čitali. Zar iko normalan misli da je  Anđelina Džoli mogla to sama da smisli. I sad nastaje dilema. Da li treba zbog takvih stvari, nastalih ne samo usled gluposti i/ili pokvarenosti pomenute – ne mislim da je samo to u pitanju, ili zbog nekih drugih gore pomenutih razloga – što svakako mislim da je u pitanju, treba da „bombardujemo Sarajevo“ ili činimo drugu „Srebrenicu“ – Ne! Da li, kao Nikola Đuričko ili Rade Šerbedžija treba da igramo u takvim filmovima, pa da potom to pravdamo nekakvim slobodnim umetničkim izrazima, formama i sličnim sranjima. Ne! Jer, pamfleti te vrste se ne mogu pravdati takvim razlozima, pa makar njihov umetnički izraz bio i na nivou Oskara. Mora se prema tome napraviti nekakav ljudski otklon. A to je vrednije i od „umetničkih izraza“ – i para, ma kolike da su.

Pa šta onda raditi? Može mnogo toga! Ne mislim da sam ja taj koji o tome treba da deli savete –  nije dovoljno samo biti pametan. Treba biti i mudar. A ja da sam mudar, ne bih pisao ovu knjigu.

A može i ovako. Evo šta je tim povodom napisala Vedrana Rudan – Hrvatica, za razliku od nas Srba, u svom blogu u zagrebačkom Nacionalu:

“U Zemlji Krvi i Idiota

Aleluja, Aleluja! I na prostoru “Regiona” ukazala se Velika Majka Angelina Jolie. Nije došla sa svojom mnogobrojnom djecom i stotinu dadilja jer su u Sarajevu sige padale sa krovova.

Žao mi je što anoreksična bivša drogerašica baš nikad nije osjetila potrebu da uz egzotično dijete iz neke divlje Kambodže usvoji i neko siromašno crno ili bijelo dijete, svejedno, iz Amerike.

Svi znamo da i u Americi žive milijuni gladnih mališana samo… To se jednostavno ne nosi. Kakva bi to bila poruka, vući za ručicu mršavo, prebolesno, gladno njujorško dijete?

Smije li Big Mama roniti suze iz očiju premazanih šminkom otpornom na tekućinu nad sudbinom vlastite zemlje? Malo morgen, rekao bi pokojni Milošević.

Smije li Angeline Jolie snimiti ljubavni film o Libijki kojoj su Ameri zatrli svu rodbinu i Amera koji je to učinio? Smjela bi jedino kad bi u filmu pokojni Libijci puni ljubavi silovali Amera.

Ali doći u Region i prodavati nam priču o “lošim momcima” i “srpskom narodu koji je dobar” mnogo je lakše. Preciznije, poželjno. Krajnje precizno, Jolie je jednostavno dobila zadatak i logistiku.

Tko normalan može povjerovati da je Jolie “režiserka”, “scenaristica”…Smije li se tako vrijeđati ozbiljna profesija?

Naravno da mi Indijanci sa ovih prostora koji smo od Amera dobili šarena stakalca u obliku filma “o ljubavi” ne možemo iz svoje kože.

U Zetri je plakalo nekoliko milijuna Bosanaca uvjerenih da su ih silovali i da ih siluju i da će ih silovati “Srbi”. Odavde do vječnosti.

Mi ćemo sutra gledati Jolie u Zagrebu i skupa s njom liti gorke suze nad silovanim Bosancima i s užitkom u sebi jebati mater “Srbima”. U sebi jer je glasno jebanje “Srba” u Hrvatskoj u međuvremenu postalo politički nekorektno.

Koju i kakvu je ulogu u klanju u našoj bivšoj zemlji igrala i igra domovina Suzane Jolie nikad nećemo saznati. A i koga je briga. Ako budemo dobri Angelina će usvojiti neko Bosanče bez ruku i nogu da svijet podsjeti na divljake sa Balkanu.

Priznajem. Jebe mi se i za Jolie, njene suze i frku koja se digla oko “njenog” filma. Ja i dalje čekam film u kome ću vidjeti kako kršni Amer jebe čitav svijet.

Neću dočekati film ali da osjećam američki kurac u guzici iz dana u dan, iz godine u godinu, da će me šarafiti dok sam živa, to osjećam. To će osjećati i splitska dječica koja će umirati od raka kad se u Lori budu prali američki ratni brodovi.

Film Angeline Jolie o silovanju sigurno je potresan, baš, ono, potresan. Naravno. Tko o silovanju može napraviti bolji film od silovatelja?”

Meni se ovaj umetnički izraz više dopada! Gospodine Šerbedžija, Vi ste u filmu „Variola vera“ bili akter jedne od legendarnih scena kad iziritirani plašljivim doktorom koga igra Rade Marković, uzvikujete – Pička je ženski polni organ, a pizda karakterna osobina! Ja mislim da ste vi učešćem u ovakvom filmu sa ovakvom ulogom ispali najobičnija pizda. I vi i Nikola Đuričko i onaj treći glumac Đurić, kako li se već zove. Pa vam ni to nije bilo dovoljno – ni jednom od vas. Umesto da ostanete samo u ulozi glumaca, te da te nečasne uloge kako tako i branite, vi idete dalje od toga – izigravate posilnog Anđeline Džoli, glavni ste u njenoj odbrani na svim konferencijama za štampu, Đurić se hvali prijateljstvom sa njom, a Đuričko, kako štampa piše, odlazi sa svojom potrodicom čak da bude i njen gost! Što bi rekao Ciceron – O tempora, o mores!“

E sad, prema pisanju „Novosti“ (4. april 2013.), pod naslovom PEVA MI SE PUSTO SRPSKO, Rade se zaželeo Srbije, pa će zato „jedan od najpopularnijih jugoslovenskih glumaca“ održati seriju koncerata i kod nas. I to „posle turneje po evropskim gradovima“ – ne pominje se kojih gradova, a i obično se ovde po difoltu kaže „uspešne turneje“, pa ostaje da pretpostavljamo  da je i ova turneja bila uspešna, da neko ne bi pomislio da je on došao ovde da se vadi. A to valja i proveriti, jer Rade je dobar glumac. Nedavno je „Kod Ivana Ivanovića“, pričajući o svojim planetarnim glumačkim ostvarenjima, onako „by the way“ pomenuo da je on familijarni prijatelj sa Glendom Džekson. Često sam šetao Hampstedom, londonskim Dedinjem, viđao sam i Glendu kako se sunča na balkonu svoje vile, ali Radeta nisam sretao tamo već u Hamersmitu.

A i Vedrana Rudan se uželela Srbije, samo je njen slučaj obrnut. Ona je prvo objavila knjigu U ZEMLJI KRVI I IDIOTA, za koju zaslužuje sve pohvale. Čak sam u onoj mojoj knjizi koju sam gore pomenuo napisao i „da volim i onu „šašavu“ Vedranu Rudan, Zagrepčanku“. Ja joj poverovao kad kaže – „pišem ovog puta ljubavni roman, u kome nema ubistva i rata, Srba i Hrvata“, da bi ona potom prilikom oslobađanja od odgovornosti hrvatskih generala za počinjena zlodela i egzodus Srba iz Hrvatske, među prvima kliktala uspaljene domoljubačke izjave povodom toga. Tim povodom sam napisao: „Nisam ja očekivao da ona navija za Mladića, ali ja o toj našoj muci bar ćutim“.

Ovih dana je Vedrana došla u Beograd da promoviše svoju knjigu U ZEMLJI KRVI I IDIOTA – i treba da je promoviše, ali na promociji nije pominjala ni Gotovinu ni svoje izjave prilikom njegovog osalobađanja. A niko je ništa nije ni pitao.

DC, 05.04.2013.