Mnogo se pisalo o javnim preduzećima i javnim službama – u najkraćem, reč je o stotinama hiljada činovnika koji su u njima zaposleni mimo svih razumnih sistematizacija poslova i radnih zadataka. Priča se da na jednu stolicu dođe po 2-3 zaposlena, pa ovi trudbenici taj problem rešavaju sedenjem po obližnjim kafićima. No, ni to nije dovoljno pa se stručni ljudi koji znaju posao zapošljavaju po ugovoru o delu. Ta armija činovnika sa natprosečnim primanjima  zaposeda najvelelepnije zgrade na najatraktivnijim lokacijama po gradovima, čijim bi iznajmljivanjem pare mogle da se zarade.

       Nije tajna ni kako se generišu ti silni činovnici –  Nakon izbora, partije koje fiormiraju vlast zaključuju koalicioni sporazum kojim se ne dele samo resori već i sve što uz to ide – raznorazne agencije, javna  preduzeća, članstva po upravnim odborima … Kad se taj plen dobije, partija se ptrema njemu ponaša kao prema svojoj “prćiji”. Zapošljavaju se nove garniture činovnika – smenjuju se stari, dovode novi, pri čemu mnogi stari ostaju tu i dalje – bilo zato što ovaj novi i ne zna ništa o poslu koji treba da radi, bilo zato što se onaj stari zadržava zbog mira u kući, izgubljenih sporova i povratka na posao i sl.

       Nije ni tajna da te gomile činovnika pojedu polovinu državnog budžeta, a realne proizvodnje gde se jedino stvara novi proizvod nema – sve je manje fabričkih dimnjaka iz kojih izlazi dim, kranova koji zuje… Neki dan pročitah podatak da polovinu stanovništva ove zemlje izdržavaju penzioneri – šta god to značilo.

       Ni dijagnoza nije tajna – kancer u poodmakloj fazi! Da to nije poznato, ne bi ukidanje partijskog zapošljavanja bilo na čelu svih izbornih programa – dok se glasovi birača ne dobiju. Tako je bilo i kod poslednjih izbora.

       I sad dolazimo do naslova koji gore najavih. Kako pišu “Večernje novosti”, rok za objavu konkursa za izbor direktora u javnim preduzećima je istekao još pre godinu dana, raspisano je jedva dvadesetak konkursa od kojih ni jedan nije završen. Sa druge strane i Vlada ima preuzete obaveze pa tako, u skladu sa gore opisanom praksom, predlaže svoje ljude na te funkcije. Ne zna šta da radi sa onim bimbojem Goranom Kneževićem, disidentom iz DS-a, koji je još kod formiranja prve Naprednjačke vlade bio zvezda prelaznog roka, pa ga je zapalo mesto Ministra poljoprivrede, gde se nije dugo zadržao jer se ispostavilo da njegovi radno-stručni kapaciteti nisu dovoljni za obavljanje te funkcije tako da je morao da bude smenjen, pa ga sad valja negde udomiti. Drugi karakterističan slučaj je slučaj Danice Drašković, prve dame SPO-a, čiji je rejting u stranci dodatno narastao sa odlaskom Vuka Draškovića u političku penziju, jer nije dobio resor ministarstva inostranih poslova, koji bi on, po sopstvenom priznanju, radio bolje od svih izabranih i neizabranih kandidata za to radno mesto.

       Da skratim priču, u takvoj situaciji Vlada predlaže Danu i Gorana za članove Upravnog odbora NIS-a, firme koja, kako je poznato, deli najveće plate u zemlji, pa će to valjda ublažiti njihove patnje zbog izmaklih funkcija. Opozicija to provalila, pa u tom smislu postavlja pitanja u Skupštinii. E, tu na scenu stupa Veroljub Arsić, istaknuti funkcioner SNS-a, potpredsednik Skupštine Srbije, koji objašnjava da se sa izborom direktora na konkursima kasnilo jer je mnogo vremena potrošeno na razjašnjavanje pravnih procedura od kojih su mnoge bile osporene – što se kod ovakvog načina rada takođe dalo i očekivati, da bi na kraju usledilo zakucavanje: “Sledi detaljna i dubinska reforma javne uprave i preduzeća, koja će konačno srediti stanje u ovom sektoru, pa će tek onda uslediti faza izbora profesionalnog rukovodstva”. Drugim rečima, čitaj – tu dubinsku i detaljnu reformu ćemo mi da izvršimo sa svojim kadrovima na dosadašnji način, a posle toga prelazimo na profesionalizaciju. Nadajmo se da će pacijent dotle preživeti.

DC, 03.06.2014.