Gotovo je! Nema više! – Sudija Vesić je odsvirao kraj

septembar 27, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

Čekaj, koji Vesić – pa onaj što je nekad bio „žut“, a sad su ga ovi višebojnih duginih boja prigrlili kao najdražeg svog,  onaj što je iz neke pizde materine došao u Beograd i kome je neko dao da rukovodi mojim Beogradom u kome sam se i ja i moji davno rodili.

Ali čekaj, ko je njemu dao da rukovodi Beogradom, ne sećam se da smo njega birali. Nismo, birali smo jednog drugog što je takođe došao u Beograd iz neke pizde materine, deklarisao se da voli i Beograd i one višebojnih duginih boja, što je bilo dovoljno i da pobedi na izborima i da potom preda vlast onom gore prvopomenutom, a što je aminovao i jedan treći opet iz neke pizde materine (dalje svi pomenuti zajedno nazvani: neki iz tri lepe pizde materine), sa naprednim demokratskim obrazloženjem da mi nismo glasali za onog drugoponenutog već za politiku koju vode ovi raznobojno duginih boja, te da po završenim izborima Beogradom može da rukovodi i onaj prvopomenuti, jer je drugopomenuti, zaključio da je taj prvopomenuti pametniji od njega – drugopomenutog,  pa ga je, u interesu Beograđana, ovlastio da ga ovaj trajno zamenjuje u svemu sem u nekim kapitalnim projektima kao što je svečano otvaranje kućica za vrapce i drugih sličnih projekata koje on – drugopomenuti, zadržava za sebe.

Dobro, a zašto je taj prvopomenuti, nekada pobornik žutih – dok su oni bili na vlasti, a danas vatreni pobornik ovih raznobojno duginih boja – od kako su oni na vlasti, svirao kraj i čega kraj. Pa zato što je Željko Veselinović, predsednik Udruženih sindikata Srbije Sloga preko svog tviter naloga poželeo premijerki Ani Brnabić, nešto što ni ona sama u svojim najdubljim snovima nije mogla da poželi – da pola sata provede zatvorena u Zadruzi sa posebno obdarenim Afroamerikancem, tek izašlim iz zatvora.

Ništa ne shvatam, otkud tu sad i taj Željko Veselinović. E, on se samoinicijativno umešao u polemiku započetu povodom dobrobiti koju emitovanje rijaliti programa ima na dalji razvoj kulture u ovoj zemlji. Ta polemika je započeta tako što je ministar kulture Vladan Vukosavljević, pokušao bez saglasnosti premijerke Ane Brnabić da se umeša u svoj posao i izjavio da takvi programi ne bi trebali da se emituju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama, da bi trebaali da budu emitovani u posebnim terminima i da bi trebali da budu posebno oporezovani, što je izazvalo žestoku reakciju Željka Mitrovića, vlasnika tv Pinka, poznatog editora self-pišačke produkcije namenjene svima onima koji se ne slažu sa njegovim dubokoumnim razmišljanjima i – što je još gore, delovanjem, pa je ovog, Ministra kulture, naružio i nazvao svim i svačim.

I kad se očekivalo da će premijerka Ana Brnabić stati u odbranu svog ministra, a time i svoje vlade, Premijerka je stala u odbranu Željka Mitrovića izjavivši između ostalog i to da rijaliti programe u Srbiju nije doveo Željko Mitrović, već Dragan Đilas, što bi moglo biti i tačno, s tim što premijerka nije pomenula da je u pitanju bio rijaliti program „Veliki brat“ koji smo svi gledali (a neki u njemu čak i učestvovali – na primer, Nenad Čanak, predsednik Lige Socijal Demokrata Vojvodine, partije koja je u koaliciji sa ovom vlašću) i koja je imala svoja stroga pravila – nije smelo ni da se psuje, a daleko od toga da se tuče i javno tuca, čime ovi savremeni rijaliti programi listom obiluju, pa je Željko Veselinović, iziritiran takvom objektivnošću premijerke svoje zemlje, rekao to što je gore navedeno. A šta drugo i da kaže – ne verujem da bi se Ani više dopao Đilas od obdarenog Afroamerikanca tek izašlog iz zatvora. No, ubrzo je shvatio da to ipak nije smeo da kaaže, pa se izvinio. I tu bi za razumne ljude trebao da bude kraj – ili tu ili na sudu po tužbi za krivično delo uvrede, ako izvinjenje nije dovoljno.

Od značaja je napomenuti za dalji tok ove priče da je postupak Željka Veselinovića osudio i onaj treći gore pomenuti, u jednom od svojih redovnih pojavljivanja na televizijiji, što se potom javno emituje na svim tv kanalima – tri puta dnevno, pre i posle jela, kao redovna terpija.

Ovde bih najrađe stao i preporučio da potražite snimak onoga što se potom dešavalo na prvoj narednoj sednici beogradske skupštine. Gore prvopomenuti – onaj što obnaša gradonačelnika Beograda, je načisto poludeo. Ne videh slične nastupe još od snimaka nastupa onoga što je četrdesetih godina prošlog veka krenuo da osvoji svet, što je u zemlji u kojoj narodni poslanik, istaknuti član jedne od partija članica vladajuće koalicije, krade parfeme u inostranom fri šopu, a što nije izazvalo neku posebnu pozornost Skupštine, sve dok pod pritiskom javnosti on sam nije podneo ostavku, ili u kojoj  potpredsednica Narodne skupštine Vjerica Radeta, povodom smrti jedne od majki žrtava Srebrenice, pita ko će je sahraniti – muž ili sinovi, a što je ostalo bez reakcije zvaničnika ni povodom zahteva da se autorka ovog morbidnog tvita smeni sa funkcije potpredsednice Skupštine, jer po mišljenju šefa poslaničke grupe vladajuće srpske Napredne Stranke, po glupostima čuvenog Aleksandra Martinovića, Skupština ima preča posla od toga da se bavi tvitovima Vjerice Radete.

Da, ali to što važi za Vjericu Radetu, ne važi i za nesrećnog Željka Veseinovića, predsednika jedinog sindikata u zemlji koji ne duva u istu tikvu sa aktuelnom vlašću, pa je tako ušao i u novoosnovani Savez za Srbiju. Jedan od lidera tog saveza, Dragan Đilas, pokušao je da ga spase. Izašao je za govornicu, rekao da nije u redu to što je Željko napisao na svom tviter nalogu, da je on sam brzo uvideo da to nije u redu, da ga je obrisao i pritom se izvinio. Ali, ne! To nije zadovoljilo ni napaljenog Vesića, ni one odbornike vladajuće koalicije koji su ga listom pratili – tražili su njegovu glavu. „Govor mržnje“ Željka Veselinovića mora da bude osuđen.

Odbornici Saveza za Srbiju, pokušavaju da sednicu skupštine usmere na dnevni red – prodaju PKB-a, ispod svake razumne cene, „arapskoj firmi“ koju vodi sekretarica Andreja Vučića. Ali ne, Goran Vesić koji je očigledno preuzeo sve funkcije u gradu u kome smo i ja i moji i njihovi rođeni to ne dozvoljava – od osude Željka Veselinovića važnijeg pitanja u gradu Beogradu nema, viče on.

I bi tako. Za osudu su glasali odbornici sa liste Srpske napredne stranke, Socijalističke partije Srbije i – Aleksandar Šapić! Onaj isti Šapić za koga smo navijali dok je igrao vaterpolo i kome smo oprostili što se na olimpijadi u Pekingu tukao sa golmanom reprezentacije Denisom Šefikom.

O prodaji PKB se nije raspravljalo, jer kao što reče Vesić, od slučaja Željka Veselinovića danas u Srbiji nema važnijeg pitanja.

I, nema više – tu je kraj!

Dragiša Čolić, 26.09.2018.