Pod tim naslovom objavljen je tekst u jučerašnjem broju “Blica” u kojem se i naglašava: “Guvernerka Narodne banke Srbije Jorgovanka Tabaković više nije nedodirljiva. Ubuduće će i ona moći da odgovara za poslovanje NBS, pa čak i da ode u zatvor”.

       Neće odgovarati ni ona, ni neko iz NBS – ostaće isto kao što je i bilo.

       Radi se o odluci Ustavnog suda kojom je utvrđeno da odredbe člana 86b Zakona o Narodnoj banci Srbije („Službeni glasnik RS”, br. 72/03, 55/04 i 44/10) nisu u saglasnosti sa Ustavom, pa stoga te odredbe “prestaju da važe danom objavljivanja Odluke Ustavnog suda Republike Srbije u „Službenom glasniku Republike Srbije”.

       Član 86b Zakona o Narodnoj banci Srbije koji je prestao da važi je glasio:

       “Narodna banka Srbije, guverner, viceguverneri i drugi zaposleni ne odgovaraju za štetu koja nastane u obavljanju poslova Narodne banke Srbije, osim ako se dokaže da je ta šteta prouzrokovana namerno ili krajnjom nepažnjom.

       Za štetu iz stava 1. ovog člana, zaposleni iz tog stava ne mogu odgovarati ni nakon prestanka radnog odnosa u Narodnoj banci Srbije, odnosno prestanka vršenja funkcije.

       Narodna banka Srbije nadoknadiće troškove zastupanja u sudskim i upravnim postupcima koji se protiv zaposlenih iz stava 1. ovog člana pokrenu u vezi s poslovima iz tog stava”.

       Iz teksta citiranog ukinutog člana 86b i formulacije odluke Ustavnog suda dalo bi se zaključiti ono što piše u “Blicu” – da će Narodna banka Srbije i odgovorna lica u banci sada odgovarati za štetu koju pričine građanima.

       Međutim, pomenuta odluka Ustavnog suda je doneta 23. decembra 2014. godine, a objavljena je tek u „Sl. glasnik RS“, br. 40/2015, od 7. Maja 2015, što znači da je tog dana i prestao da važi sporni član 86b, ali je u međuvremenu donet Zakon o izmenama i dopunama Zakona o Narodnoj banci Srbije  („Sl. glasnik RS“, br. 14/2015. od 06.02.2015. godine), kojim je izmenjen dotadašnji (ukinuti) član 86b, čja nova formulacija glasi:

       “Narodna banka Srbije, guverner, viceguverneri, direktor Uprave za nadzor i drugi zaposleni ne odgovaraju za štetu koja nastane u obavljanju poslova Narodne banke Srbije, osim ako se dokaže da nisu postupali u dobroj veri.

       Za štetu iz stava 1. ovog člana, zaposleni iz tog stava ne mogu odgovarati ni nakon prestanka radnog odnosa u Narodnoj banci Srbije, odnosno prestanka vršenja funkcije.

       Narodna banka Srbije snosiće troškove zastupanja lica iz stava 1. ovog člana u sudskim i upravnim postupcima pokrenutim u vezi s poslovima iz tog stava.

       Narodna banka Srbije snosiće troškove iz stava 3. ovog člana i licima kojima je prestao radni odnos u Narodnoj banci Srbije”.

       Drugim rečima Odluka Ustavnog suda koja obavezuje od 7. Maja 2015. godine ukinula je ono što je izmenama Zakona prestalo da važi 6. Februara 2015. godine i ne odnosi se na novu važeću formulaciju te odredbe.

      Pravnim analitičarima ostaje sada da pišu u čemu je razlika između onoga što je ranije važilo – nanošenje štete namerno ili krajnjom nepažnjom i štete nastale u odsustvu postupanja u dobroj veri.

       Pojam dobre vere postoji u pravu, vuče korene još iz Rimskog prava – bona fides, postoji i u anglosaksonskom pravu – postupanje in a good faith i najbliži je značenju – u dobroj nameri.

       Primenjeno na ponašanje NBS u slučaju Univerzal banke a koje je opisano u tužbi ND – NBS, koja je po Zakonu dužna da vrši kontrolu poslovanja poslovnih banaka i izriče propisane mere je toj banci izrekla niz mera koje je ova bila dužna da sprovede u roku od godinu dana i smatrala je da je time završila posao koji se tiče kontrole. A Univerzal banka je baš u tom periodu izdelila kredite velike vrednosti određenim licima za koje je znala ili morala znati da ih neće ili ne mogu vratiti, tako da je ta banka praktično u tom periodu bila uništena i kao što je poznato otišla u stečaj čime je njenim akcionarima i klijentima naneta ogromna šteta.

       Pitanje se dakle svodi na ponašanje NBS u konkretnoj situaciji. Po novoj zakonskoj formulaciji oštećeni bi morao da dokazuje da je banka postupala u odsustvu dobre vere, ili drugim rečima – ako je NBS imala dobru nameru da sprovede kontrolu, pa je opet u dobroj nameri i izrekla određene mere, a potom, opet u dobroj nameri, smatrala da je to dovoljno te da u ostavljenom roku od godinu dana nije potrebno da proverava da li se ta banka i ponasa u skladu sa izrečenim merama ili suprotno tome krčmi tuđu imovinu, NBS ne bi bila odgovorna jer ostavljeni rok od godinu dana još nije bio istekao.

       Koliko se ta situacija razlikuje od prethodne prosudite sami, jer i ovde je oštećeni dužan da dokazuje subjektivni odnos učinioca prema nastupeloj posledici kao što je ranije trebao da dokazuje da je učinilac postupao krajnjnjom nepažnjom u odnosu na moguće posledice, što ni malo nije jednostavno čak ni u pravima gde po pitanju postupanja “u dobroj veri” postoji bogata sudska praksa a ne kod nas gde toga praktično i nema, pa će sada naše slobodno i nezavisno sudstvo, primenom svog slobodnog sudijskog uverenja, početi da donosi presude o naknadi štete, a naročito kad su na strani tuženih državni ili paradržavni organi gde spada i NBS. A sve to kod jasne ustavne odredbe po kojoj “Svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave”.

       I ovde će Sud za ljudska prava u Strazburu imati pune ruke posla, a nedavno je objavljeno da se Srbija, proporcionalno broju stanovnika, nalazi u vrhu država čiji se građani i drugi pravni subjekti obraćaju tom sudi za zaštitu svog prava, apoznato je i to da ova zemlja plaća ogromne troškove po presudama tog suda.

       Moglo bi se povodom ovog slučaja postaviti mnogo pitanja. Na primer, zašto je od donošenja odluke Ustavnog suda – 23. Decembra 2014, do njenog objavljivanja – 7. Maja 2015. godine, moralo da prođe toliko vremena, čime je NBS-u praktično data šansa, da izmenom zakona donese novu odredbu, praktično istog značenja, na koju se ne odnosi odluka Ustavnog suda – dakle Ustavni sud će sada, ukoliko bude smatrao da i ova nova zakonska odredba nije u skladu sa ustavom, morati da pokrene iznova inicijativu za to, a podsećam da je ona prethodna pokrenuta 2010, a okončana 2015. godine.

       Sve bi se ovo moglo podvesti i pod vladavinu prava, za koju nedavno čusmo da je kod nas nesporna, te da smo već spremni da pristupimo otvaranju pregovora o pristupanju Evropskoj uniji za poglavlja 23 i 24 gde vladavima prava spada.

Dragiša Čolić, 13.05.2015.