INTERVJU: VUK DRAŠKOVIĆ, KNJIŽEVNIK, POLITIKA 24.04.2017 – Autor: Zoran Radisavljević, kao povod

maj 4, 2017 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

       Autor, Zoran Radisavljević – dalje: ZR – Novi roman Vuka Draškovića sadrži pitanje u naslovu: „Ko je ubio Katarinu”. A Katarina smo svi mi, Katarina je ubijena Jugoslavija. Nova knjiga Vuka Draškovića, otvara se, kako ističe recenzent Ljiljana Šop, „kao roman o životu i smrti Jugoslavije, u životima i smrtima njenih građana”.

Vuk Drašković – dalje: VD –  Jugoslavija se nije raspala, ona je ubijena. Nju je mogla ubiti samo ona sila koja je komandovala sedmom ili šestom po snazi armijom u Evropi, mrežom službi bezbednosti i koja je u većinskom, srpskom narodu, za projekat ubistva države, pridobila vrhove crkve, akademije nauka, većinu književnika, analitičara, medija.

Dragiša Čolić – dalje: DČ – Hm! Što bi rekao Danilo Kiš u Času anatomije, hajde da vidimo šta o tome govori jedan od aktera.

A otkud moja obuzetost Vukom Draškovićem – Nešto sam o tome rekao i u knjizi O OPANČARRIMA I OPANCIMA (Beograd, 2012):

“Dakle, stajalo je to što sam davno napisao u „bunkeru“, što bi se moderno reklo, sve dok neki dan ne čuh Draškovića, u „Poligrafu“ na B92. Izdao je novu knjigu. Napisao svoju istinu o onome što se dešavalo. I treba, on je jedan od najznačajnijih učesnika tih događanja. I to tipičan. Balkanski tipičan. U početku, pozitivan i neverovatno popularan. Kasnije, kad je došlo vreme naplate, sve je pogubio – zbog naplate. I to da razumem, nije ni prvi ni poslednji, većina ih je  ispala takva. Sedi, piši knjige, neka tvoju istinu čita ko u nju na tvoju časnu reč veruje, istorija će reći šta je šta i ko je ko. Ali nemoj da siluješ istoriju, bar još dok smo živi i dok nas sećanje služi. I da tražiš da ti verujemo, samo zato što ti to tako kažeš – baš tako odgovori Drašković na direktno pitanje voditelja! Imaš pravo i da reklamiraš svoju knjigu, ali plati pa je reklamiraj, tamo gde se to radi. A ta emisija u kojoj si gostovao nije ekonomsko-propagandnog karaktera.

E sad, kakve to veze ima sa mojim zapisima od pre više od sedam godina. Ima! Gospodin Drašković se ponaša kao autor stvorenog dela kome su „neki“ to delo oteli i upropastili. „Da sam znao kakva će žetva biti, ne bih ni zrna posejao“, reče imenovani u pomenutoj emisiji …” Ima toga tamo još www.opancar.com – pretraživač pod Drašković, jer on mi je jedan od najomiljenijih opnčara, a da podsetim to je i moto sveg mog pisanja:

U mom selu ima jedan opančar.

Što on pravi dobre opanke!

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata –

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!,

DČ: “Da sam znao kakva će žetva biti, ne bih ni zrna posejao“, reče Vuk i ostade Vuk, a i šta bi drugo, takav je čitavog života i bio. I evo ga opet – isti metodi, ista šema … no da se ne udaljavam.

       ZR: Iz politike niste izašli, ali vas je u njoj sve manje. Da li to znači da ste se potpuno posvetili književnosti

       VD: Možda u politici radim sizifovski posao. Pokušavam da pomognem izvlačenju Srbije iz jame i postavljanjem srpskog voza na magistralu kojom je krenula Crna Gora. Većina u Srbiji je protiv.

DČ: Sizif je gurao kamen uz brdo po kazni, a ti niz brdo – u jamu! I to po sopstvenom opredeljenju. A i poređenje sa Crnom Gorom, ti nije baš neko. Vidiš šta se dešava sa Makedonijom. Daj Bože da se to ne desi uskoro i sa Crnom Gorom. U pitanju je projekat Velika Albanija i to ne kao davnašnja neostvarena želja Albanaca, već kao želja Zapada na čelu sa Amerikom, što tom projektu daje posebnu težinu. Jednostavno, Amerika hoće u ovom regionu da bude prisutna. Mislili su da će to posle bombardovanja Srbije, uz pomoć Evrope, ostvariti sa Kosovom, ali nigde se nije ostvarilo – ni tamo, ni u Bosni, ni u Makedoniji … Hrvatska je isuviše omražena na ovim prostorima, a Slovenija gleda svoja posla. Crnu Goru da ne pominjem. Ona će na kraju dana nekome pripasti, koja god da je varijanta u pitanju. I sad Amerika uzima stvari u svoje ruke – projekat Velika Albanija. Lepo njima – Otrantska vrata, kapija Sredozemlja na putu za Evropu, a lepo i Albancima – kokainska ruta na putu za Evropu.

Objašnjenja Zapada da će jednog dana sve te zemlje živeti pod jednim krovom – Evropom, su tipa – Ne lipši …, a i da se to desi, ja ne bih bio rad da u toj zajedničkoj tvorevini živim kao Albanac. A ti guraš Srbiju na kolosek Crne Gore …

Ti Vuče voliš velike projekte. Devedesetih godina prošlog veka si zajedno sa Radikalima Nikolićem i Vučićem koje je predvodio tvoj bivši kum Šešelj, učestvovao u projektu Velika Srbija – Karlobag – Ogulin – Karlovac – Virovitica i taj projekat je koštao Srbe – stotine hiljada razorenih ognjišta, stotine hiljada prognanih, hiljade ubijenih, nebrojano unesrećenih.

Ti si večiti opzicionar – zvanično, a večito šuruješ sa pozicijom, koje zvanično, koje nezvanično. Tako je bilo sa Miloševićem, evo sada i sa Vučićem, a daj Bože da nisi šurovao i sa onom silom koju si gore prozvao da je ubila Katarinu. No, o tome malo kasnije.

VD: A što se tiče književnosti, zar i ona nije politika? Mora u književnosti da bude barem onoliko politike koliko u stvarnosti ima tragike.

 DČ: Za tebe je Vuče književnost uvek politika. U njoj imaš neodoljivu želju da učestvuješ, za sada – uvek pogrešno, a onda pišeš knjige da objasniš stvari – Da sam znao kakva će žetva biti, ne bih ni zrna posejao“. I sad opet, kao što sam gore prorekao – Ko je ubio Katarinu? Plasiraš svoju istinu, 20.000 primeraka, nije loše, ako se posreći biće toga još, zbunjuješ ovaj zbunjeni narod. A vešt si u pisanju, eto pre neki dan u “Ćirilici” kod Marića – a i gde bi jado ti na drugo mesto, zna se koji su vaši mediji, samo što nisi rasplakao Milana St. Protića – on ništa lepše od ovoga što ti napisa nije video. Neću da ga brišem iz face book prijatelja, neka vidi šta mislim o tebi pa neka ti prenese, pa makar se opet rasplakao.

       ZR: Novi roman Vuka Draškovića  sadrži pitanje u naslovu: „Ko je ubio Katarinu”.

       VD: Katarina smo svi mi, Katarina je ubijena Jugoslavija…. Jugoslavija se nije raspala, ona je ubijena – Nju je mogla ubiti samo ona sila koja je komandovala sedmom ili šestom po snazi armijom u Evropi, mrežom službi bezbednosti i koja je u većinskom, srpskom narodu, za projekat ubistva države, pridobila vrhove crkve, akademije nauka, većinu književnika, analitičara, medija.

DČ: Vuče Draškoviću, da li si i ti bio deo te sile. Ne mislim u bukvalnom smislu, jer ti istinska sila nikad nisi ni bio – čak ni početkom devedesetih godina prošlog veka kad ti je ovaj izmanipulisani narod verovao, mislim – da li si i ti služio toj sili? Otkud ti, kao zakleti četnik 1975. godine u Lusaki, Zambija (ako si zaboravio adresu da te podesetim – Rectory Court, no. 4), kao dopisnik Politike. Da li si tada bio član Saveza komunista Jugoslavije? – Morao si to biti, i to ne običan član već, za taj posao, član od naročitog poverenja. Postoje samo dve mogućnosti – ili si služio toj “sili” (mreži službi bezbednosti) ili si i tada folirao da joj služiš – ono što radiš čitavog života.

Iskreno se nadam da će istinu o tvom delovanju reći istorija. Neću dalje, ostali deo intervjua prepuštam, romansijerima.

Dragiša Čolić, 04.05.2017.