Javna preduzeća, pod tim pojmom, ne možete naći u Zakonu o privrednim duštvima. To su ustvari bivša društvena preduzeća koja još nisu privatizovana, a pošto je društvena svojina ukinuta, sada posluju društvenim ili državnim kapitalom kao državna preduzeća. U skladu sa tim država se prema njima kao gazda i ponaša. Jedan broj zadržava za sebe većinska partija vladajuće koalicije a ostale deli svojim koalicionim partnerima kao partijski plen – i tu prestaje svaka logika privrednog poslovanja ovih preduzeća.

Dobivši preduzeće kao plen, partija se prema njemu kao plenu i ponaša. Postavlja svoje partijske zaslužnike u rukovodeće i upravljačke strukture i time uspostavlja kontrolu nad njihovim poslovanjem. Vrši nekontrolisano zapošljavanje svojih kadrova sumnjivih stručnih kvaliteta, pa tako ta preduzeća – zajedno sa onima koji su tu zaposleni od prethodnih struktura, po pravilu imaju premnogo zaposlenih, van svih ekonomskih rezona. Tako vođena, ta preduzeća ulaze i u sumnjive poslove – slučaj Železnice, Galenike i drugih. Ovih dana je objavljen i podatak da je „kapital javnog preduzeća Srbijagas 26 puta manji nego godinu dana ranije, a dugovi su narasli na više od milijardu evra.“ (Blic, 24. April 2013). S druge strane, samo nekoliko dana ranije, objavljeno je da Dušan Bajatović, direktor tog preduzeća, partijski kadar SPS-a kome je to preduzeće pripalo, ima mesečne prihode od oko 2,5 miliona dinara mesečno – neto.

Srbijagas je veliko preduzeće. Dešava se da i direktori takvih prteduzeća na Zapadu imaju toliku platu – oko 250.000 eura godišnje. Međutim tih Bajatovićevih 250.000 možete odmah zaokružiti na 300.000 jer se tamo u prihode računaju i sve uzgredne beneficije koje zaposleni prima. Dalje, takav se prihod tamo i oporezuje – po progresivnoj stopi. Po kriterijumima koji su važili u Engleskoj u vreme kad sam ja tamo živeo našem Bajatoviću bi nakon plaćanja poreza ostalo u džepu negde oko 50% te sume. Koliko je Bajatović ovde platio poreza na prošlogodišnja primanja, nije saopšteno.

Ako je to tako i ako svi znaju da je to tako, jer podaci o radu tih preduzeća su neumoljivi, postavlja se pitanje zašto povodom toga država nešto ne preduzima. Odgovor je jednostavan – ne postoji politička volja da se tu bilo šta menja i to je valjda jedino pitanje po kome se sve stranke – kad dođu na vlast, slažu. Zašto?, odgovor je još jednostavniji – svi računaju na te beneficije, treba nagraditi armiju partijskih zaslužnika koji su doprineli pobedi na izborima i kako da to menjaju!

Ne idu sve te pare u privatne džepove. Dušan Bajatović nije najviše rangirani funkcioner SPS-a, pa ne bi bilo ni logično da ima 25 puta veća primanja od predsednika Vlade, koji je i predsednik njegove stranke, tako da je logično pretpostaviti da on sav taj silan novac ne zadržava za sebe. On kaže da deo tog novca daje u humanitarne svrhe – kome i koliko od toga daje, to ne saopštava.

Za pretpostaviti je da deo tih para ide i u prihod partije, pa je to valjda i razlog što se Gospodin Bjatović u celoj ovoj priči ponaša kao da je njnormalnija stvar na svetu da njegova primanja budu 1.000 puta veća od prosečne plate u zemlji. Bilo bi ipak premnogo da on o sebi ima toliko visoko mišljenje. A to je valjda i razlog što Gospodin Bajatović tu svoju poziciju žustro i brani – Smetam mnogima, neki su političari, neki iz biznisa, neki su stranci. Ne uklapam se u njihove planove, ali neću da se predam bez borbe, saopštava on.

Resorna ministarka, suočena sa tolikim gubicima ovog javnog preduzeća, pokušava nešto da učini, pa predlaže njegovo restruktuiranje. Međutim, Gospdin Bajatović se ni sa tim ne slaže. Njegova partija se ne uzbuđuje, čak se i ne meša. A i što bi, kad ih štiti koalicioni sporazum. Za one koji se ne sećaju, ova Vlada nije formirana samo zaslugom SNS-a, već zato što je ta partija SPS-u ponudila više od onoga što joj je po koalcionom sporazumu nudio DS, tako da je koalicioni sporazum u našem savremenom pravnom sistemu jači od svih zakona – u protivnom pade Vlada. I sve dok je to tako, biće i ovakvih javnih preduzeća i ovakvih Bajatovića. A sasvim je druga priča, što je potom jedan čovek, značajan i u Vladi i u svojoj partiji doživeo neverovatnu transformaciju, pa u skladu sa tim i deluje, tako da je u slučaju ove konkretne Vlade to donekle i relativizovano, te bi u slučaju pada Vlade, većinska partija vladajuće koalicije možda osvojila i većinu u Parlamentu, tako da ne bi morala da zavisi od „manjih partija“ koje u početnim koracima ove naše demokratije po pravilu imaju presudan uticaj na formiranje Vlade, pa se u skladu sa tim značajem u praksi i ponašaju.

 DC, 26.04.2013.