… a ko je u toj priči lud, a ko zbunjen, tek će da se vidi. Dugo se bavim pravom i ne sećam se ni jednog sličnog slučaja koji bi se mogao uporediti sa donošenjem Zakona o javnom beležništvu. Taj zakon je donet pre više od tri godine, potom je četiri puta menjan, da bi prvi javni beležnici, kako pravosudni zvaničnici to pompezno najavljuju, svečano otpočeli sa radom 1. septembra ove godine. Mnogo je kontroverzi koje su pratile uvođenje javnog beležništva u naš pravosudni sistem, počev od sukoba pravnih pojmova, instituta i nadležnosti sa drugim zakonima do izbora prvih javnih beležnika.

       Da počnemo od samog Zakona. „Javni beležnik je stručnjak iz oblasti prava, imenovan od strane ministra nadležnog za pravosuđe, koji na osnovu javnih ovlašćenja prihvata od stranaka izjave volje i daje im potrebnu pismenu formu i o tome izdaje isprave koje imaju karakter javnih isprava” ili kako se to dalje još i pojašnjava, javni beležnik je ovlašćen da “sastavlja, overava i izdaje javne isprave o pravnim poslovima, izjavama i činjenicama na kojima se zasnivaju prava i overava privatne isprave”.

       Na primer, ugovor o kupoprodaji nepokretnosti. Na primedbu da je najviša tarifa za overu takvog ugovora kod suda iznosila 39.070 dinara, a da je sada znatno viša od toga, zvaničnici – na čelu sa ministrom pravde, odgovaraju uglas da to nije tačno jer će javni beležnik sada i da sastavlja takve ugovore a do sada su stranke za tu uslugu morale da plaćaju advokata.

       Da to malo analiziramo: do sada je maksimalni iznos koji se plaćao sudu – dakle državi, odnosno budžetu bio 39.070 dinara, a sada je to 4.000 bodova po 150 dinara plus PDV od 20%, što ukupno iznosi 720.000 dinara (parametri su uzeti iz Zakona o sudskim taksama i Javnobeležničke tarife objavljene u Službenom glasniku RS). Da li neko ozbiljan može da pretpostavi da su advokati za sastavljanje ugovora uzimali više od razlike između 39.070 i 720.000 dinara! Drugo, ona naplaćena sudska taksa za overe ugovora je do sada u celini išla državi, odnosno budžetu, a sada ta naknada ide notaru a državi ide samo PDV na iznos plaćene naknade.

       Dalje, šta je sa Zakonom o posredovanju u prometu i zakupu nepokretnosti donetom krajem prošle godine sa ciljem da se zavede red u ovoj oblasti, kojim su Agencije za promet nepokretnosti obavezane da vrše “uvid u isprave kojima se dokazuje pravo svojine ili drugo stvarno pravo na nepokretnosti čiji promet, odnosno zakup je predmet posredovanja” te da u tom smislu odgovaraju i za pravnu validnost tih dokumenata, odnosno pravnu sigurnoist posla, što su Agencije spremno dočekale pa odmah podigle cenu agentske provizije sa do sada uobičajenih 3% od vrednosti nekretnione na – minimalno 4%, a obično i više ako se provizija izvuče i od kupca i od prodavca, a sve to s obrazloženjem da oni sada, taman kao i notari, odgovaraju i za pravnu sigurnost posla. Lepo, sad već pored advokata imamo još i Agencije i notare koji se ugrađuju u cenu nekretnine.

       A naš narod ko narod i dalje više veruje svom advokatu nego agenciji, a bogami će proći vremena dok počne da u tim poslovima veruje i notarima, pa će i dalje ići kod svog advokata, jer    advokaturu još niko nije ukinuo iako se sudeći po ovim zakonima zdušno radi na tome, a advokati će poučeni ovim tarifama koje država uvodi za agente i notare takođe podići svoju tarifu, pa će cene nekretnina otići na plafon a prodaja u podrum.

       E sad su tu postavlja pitanje – šta ako ja koji za sebe smatram da sam dobar advokat, a uz to imam i više poverenja u sebe nego u notara, poželim da kupim ili prodam nekretninu. Mogu li ja sam da sročim svoj ugovor i da odem kod notara da mi ga on overi. Može, jer on će kao kolega verovatno pročitati to što sam ja sastavio ali će mi naplatiti po tarifi kao da je on to i sastavio a ne samo i overio, jer u javnobeležničkoj tarifi za te radnje postoji samo jedinstvena gore pomenuta tarifa. Prema tome i to je jedno od dostignuća ovog zakona – u interesu građana naravno, da svi koji budu hteli da sastave ili overe ugovor o raspolaganju nepokretnostima – prodaji stana, poklonu nepokretnosti, o razmeni nepokretnosti, ugovor o hipoteci, ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o raspodeli imovine za života, bračni ugovor i sporazum supružnika o deobi njihove zajedničke imovine, za to morati da se obrate javnom beležniku jer će ti poslovi od sada moći će da se obave isključivo kod javnog beležnika. Zašto? Koji su motivi za to?

       I dalje – „delatnost javnog beležnika je nespojiva sa obavljanjem advokature, bilo kog drugog plaćenog zanimanja, odnosno funkcije, kao i poslova koji nisu u skladu sa ugledom, nezavisnošću, samostalnošću i javnim poverenjem javnog beležništva”, izuzev “poslova u svojstvu izvršioca zaveštanja, staratelja zaostavštine, staratelja poslovno nesposobnog lica ili nekog drugog sličnog posla”. Lepo – najpre vam notar sastavi testament ili još bolje ugovor o doživotnom izdržavanju, a zatim preuzme i da se dalje stara o vama. Kojih će tu tek dilova biti! A zašto? I to kao izuzetak od pravila o nespojivosti sa obavljanjem drugih poslova! Umesto da država sužava prostor za obavljanje koruptivnih i sličnih poslova, država širom otvara vrata za to – i to zakonom!

       Ima još bisera koje donosi ovaj zakon, ali za pametnog je valjda i ovo dosta. Da ne otvaram pitanje pravnog karaktera javne isprave koju sastavlja notar u domenu već pomenutih ugovora, ostavinskih postupaka, razvoda braka, podele zajedničke imovine i sl. Vi kad se razvedete pa dobijete presudu suda, ako niste zadovoljni, imate pravo na žalbu. Kome da se žalite na javnu ispravu koju je izdao notar. Javna isprava, po Zakonu o opštem upravnom postupku je podložna pravnom preispitivanju. Za ovu koju sastavljaju notari to nije predviđeno, a Ustav propisuje, bar dvostepenost u pravosudnom postupku.

       Kako donosioci ovog i sličnih zakona ne razmišljaju o tome da su ovim zakonom polovinu advokatskih poslova uzeli od advokature, a da istovremeno advokatima i to retroaktivno šalju poreska zaduženja uvećana i do 150%. Ne bave se svi advokati vrlim pravnim poslovima koji im donose visoke zarade. Mnogi od njih jedva sastavljaju kraj s krajem i to uglavnom obavljajući poslove koji sada prelaze kod notara. Kojim će se to poslovima baviti  advokati po unutrašnjosti, ako ovi poslovi prelaze na notare.

       Nismo mi izmislili javne beležnike ili notare kako se popularno zovu. Public notary, u Engleskoj, zemlji koja ih je izmislila, se definiše kao lice sa ovlašćenjem za obavljanjem “certain kind of legal transactions” (neke vrste pravnih poslova) but especially to record that he has witnessed the signing of legal documents.” (ali posebno da potvrdi da je bio svedok potpisivanja pravnih dokumenata), što je ravno overi dokumenata a ne njihovom sastavljanju. Kod nas je to obrnuto. Radio sam te poslove u Engleskoj i nisam imao prilike da vidim da opisane poslove, a posebno ugovore o prometu nepokretnosti, rade notari a ne advokati. Naprotiv, tamo i kupac i prodavac moraju da imaju svog advokata. Istini za volju, ima i rešenja sličnih ovom našem. U Kanadi je, na primer, taj sistem fleksibilan i različito regulisan po provincijama. Negde se čak i ne traži diploma pravnika, pa se u zavisnosti od toga određuje i kojim poslovima notari mogu da se bave – od najobičnijih administrativnih poslova do obavljanja svih pravnih poslova sem onih koji su vezani za sud, što zavisi od lokalnih uslova. Ni o tome se kod nas nije vodilo računa. Mi danas, na primer, imamo slučaj da u Novom Pazaru nemamo privatnih izvršitelja jer niko neće da se registruje za to sve dok u štampi čitamo naslove – Muftija oterao sedam izvršitelja. I to, kako proizilazi, sudskih, jer privatnih nema. Neće li možda do sličnih situacija dolaziti i kad je reč o notarima “a ti poslovi će od sada moći će da se obave isključivo kod javnog beležnika“.

       Da se razumemo, mi smo jedna od poslednjih zemalja u Evropi kod koje nisu postojali javni beležnici i bilo je potrebno da se ta služba uvede i kod nas. Ali notari koji treba da se bave beležničkim poslovima, potvrdom javnih dokumenata, a ne da preuzmu poslove advokata koja vekovima postoji u svim civilizovanim zemljama sveta.

       Nije nam bilo dovoljno što je prethodna vlast za ministra pravde postavila pripravnicu u pravnim poslovima, pa ova vlast za ministra pravde, za promenu, postavlja pripravnika. I oni treba da sprovode reforme pravosuđa koje će ako se tako nastavi postati stalna pojava.

DC, 04.09.2014.