Jesu li glumci neka posebna kasta?
21 jula, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik
Desila se tragedija. U požaru je jedna osoba izgubila život, druga je teško povređena. Ozbiljni ljudi bi seli i analizirali uzroke – ima li nečije krivice, nečije odgovornosti … da se ne ponovi.
Ovog puta ni reči o tome, bar kad su javni mediji u pitanju. Umesto toga, utrkivanje u opisu tragedije – Tragedija jednog glumca i celog naroda … A da li bi tako bilo da nije poznati glumac u pitanju?
A sve je navodno počelo kada je poznati glumac prestao da bude upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Pre toga nije bilo problema. On je sa ženom i decom živeo u posebnom stanu, a sestra – bolesna i majka – stara, u drugom stanu, u centru Beograda. Kad je glumac prestao da bude upravnik, nastupile su finansijske teškoće – majka i ćerka prodaju taj stan i kupuju manji, od 120 kvadrata, u elitnom delu Beograda, na Vračaru. Oni koji znaju gde je ulica Koče Kapetana, znaju o čemu govorim, a znaju i koliko takav stan može da košta. Iz nekih razloga i glumac dolazi da živi sa njima. Nema se para, pa se ni struja ne plaća, od 2003! godine. A onda im surova elektrodistribucija isključuje struju! Glumac, intelektualac i njegova porodica, bolesna sestra i stara majka žive u mraku, pri svetlosti sveće! Užas, možete li da zamislite ljude koji se sa tim mire.
Ko je kriv – elektrodistribucija? Ne radim u elektrodistribuciji, a nisu me ni angažovali da ih branim, pa nemam razloga to ni da činim. Po meni elektrodistribucija jeste kriva, ali ne zato što je isključila struju, već zato što ne juri ozbiljnije one koji ne plaćaju struju, što i kada to radi – to radi selektivno, što se kojekakvim akcijama oprostom dugova nagrađuju oni koji ne plaćaju i što – u krajnjem slučaju to plaćaju oni koji plaćaju – i za sebe i i za one druge, a pokušajte da zamislite koliko je takvih u ovoj zemlji. Jesmo li jednom čitali u novinama koliko poznatih ličnosti, dobrostojećih u materijalnom smislu, ne plaća komunalne usluge.
Po meni, to su greške elektrodistribucije, a ne isključenje – i samo to. U evropskim zemljama, kud smo se zaputili, iza toga sledi prodaja stana, naplata duga i povraćaj kusura – onoga što je preostalo, ako več stanari ne znaju da se limitiraju prema svojim mogućnostima, pa da kao trezveni ljudi to sami urade za svoje dobro, a ne da žive u najelitnijem delu Beograda, u „malom“ stanu od 120 kvadrata – dve osobe, bez struje, kojima se eto iz nekih razloga priključuje i treća, kad je prestala da bude upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu. Znači li to da svi ostali glumci koji nisu upravnici pozorišta tako žive i što je gore od toga tako razmišljaju, a što je najgore – ko su nam upravnici pozorišta?
Da li ja ovde zagovaram asocijalnu politiku – ako hoće, glumci mogu i tako da me shvate. Ne, ja zagovaram suprotno. Da se pomaže onima koji su zaista socijalni slučajevi, a ne nerazum. Ako bismo tako radili više bi ostalo za one kojima je socijalna pomoć zaista i potrebna.
A kad sam već počeo o tome, setih se i dugog sličnog slučaja – glumac, glumčina, otisao u zavičaj da poseti svoje, izašao u lokalnu kafanu, opasao kuburu – šta će normalnom čoveku pištolj za pojasom kad svrati u kafanu, zapodenuo kavgu – Šta galamite vi tamo, došlo do svađe i tuče, a šta bi drugo tamo odakle je i glumac potekao – on izvadio pištolj i zapucao … Pobio ljude, osuđen, pobegao iz zatvora … Živi negde daleko, usamljen, teško mu je, niko to ne spori … a šta je sa roditeljima onih pobijenih mladića? Koliko je njima teško?
I onda kreće akcija solidarnosti glumaca … hvalospevi. Znam, i ja sam ga voleo, ali …
Vlast da ne zaostane, da i ona pokaže svoju duševnost – Ministar, potpredsednik Vlade, šta li je već u tom momentu bio, odlazi u Ameriku da glumcu lično uruči srpski pasoš … Jesu li glumci zaista neka posebna kasta?
Dragiša Čolić, 21.07.2015.