„Jogurt revolucija je naziv za masovne proteste u SAP Vojvodini koji su započeli u leto 1988. godine, a svoju kulminaciju dobili u Novom Sadu 5.10.1988. kada se pod opsadom demonstranata našla zgrada u kojoj su se nalazili najviši funkcionari SK Vojvodine. Sledećeg dana, kada je postalo izvesno da savezne vlasti odnosno JNA neće intervenisati kako bi rasterale demonstrante i prekinule opsadu, vodeći funkcioneri su pristali na zahteve demonstranata i podneli ostavke te ubrzo nakon toga bili zamenjeni pristalicama Slobodana Miloševića.“ – Vikipedia 15.4.2013.

Par meseci kasnije nešto slično se dogodilo i u Crnoj Gori, a pošto su učesnici ovih demonstracija prozore zgrada u kojima su se nalazili oni iz vlasti gađali jogurtom, ti događaji su nazvani jogurt revolucija.

E, sad se postavlja pitanje da li je ovo što se ovih dana dešava u Vojvodini, a povodom objavljene Deklaracije o zaštiti vojvođanske autonomije, nastavak jogurt revolucije ili ne, ili da budem još jasniji, nije li to isti scenario za obaranje legalno, na izborima, izabranih organa vojvođanske vlasti, pošto je onaj pređašnji, u izvođenju Slobodana Miloševića i njegovih pristalica uspeo.

Izvođači ovih najnovijih radova će naravno to demantovati, s jakim argumentima – da jogurt još nije pao, što opet ne mora da znači i da neće, ako se nastavi onako kako glavni navalni igrači te ekipe – Igor Mirović, potpredsednik SNS-a i Miloš Vučević, gradonačelnik Novog Sada to odlučno najavljuju.

Da se razumemo – ne mislim da je bio momenat da se Deklaracija objavi baš u vreme kad je kompletan državni vrh bio okupiran dogadjanjima oko kosovskih pregovora, povezanih sa eventualnim dobijanjem datuma za otpočinjanje pregovora za pristupanje Evroskoj uniji, što je svakako u tom momentu bio državni zadatak broj jedan, ali isto tako ne mislim ni da zbog toga „Kartaginu treba razoriti“.

Autori Deklaracije su, ako im je bilo stalo do uspeha razgovora kojima je Deklaracija trebala da bude povod, morali znati da to nije bio najbolji momenat za takve razgovore i time su uspehu te akcije zabili golem autogol. Time su istovremeno drugoj strani ne samo dali jak razlog za izbegavanje pravih razgovora, već i povod – opravdan ili neopravdan, sve jedno, za ovo što se sada dešava.

A dešavaju se ružne stvari. Koreografija iz devedesetih i početka ovog veka – demonstacije, vatreni govori, grad izlepljen plakatima, fotografijama onih drugih čija se glava traži, manipulisanje i paljenje naroda, koji na žalost – to tvrdim, uglavnom i ne zna šta u toj famoznoj deklaraciji piše. Veruje na reč svojim vođama, kojima, odjednom, takođe nije važno šta u toj deklaraciji piše – jedino je važno da Pajtić ode, i oni neće odustati dok ne ode! A taj Pajtić je juče u tom istom Novom Sadu i toj istoj Vojvodini pobedio sa skoro apsolutnom većinom glasova. Moguće je sasvim da ta većina više i nije tako jasna, moguće je da je raspoloženje birača sada i drugačije – voli naš narod vlast i da bude što bliže njoj, ali ovo sigurno nije ni put ni način da se do promene vlasti dođe. Time je i druga strana sebi dala autogol. A koji je od ta dva autogola veći, ostaje da se vidi. Tako smo i Kosovo branili, pa evo dokle smo došli – sto godina devedeset groša!

Stvar je ozbiljna, pa je jedino ozbiljno da se o njoj ozbiljno i razgovara – u institucijama sistema, a ne na ulici. Evo prilike Vučiću da se odredi po ovom pitanju, jer protagonisti ovog scenarija se na njega i pozivaju. Dobar početak je bio njegovo upozorenje pre novosadskog mitinga, i jednoj i drugoj strani – da vode računa o tome šta rade. Za njega još ima vremena. Za Nikolića teško – bar ne dok ne promeni savetnike koji ga okružuju, čijom zaslugom je valjda već toliko faulova i napravio.

DC, 15.04.2013.