Sutradan Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke, izjavljuje: „Naš politički sistem i ljudi koji ga vode očigledno nisu u stanju da daju bilo kakav valjan predlog za rešenje kosmetskog problema. U ovom trenutku čak ni razgovori ne bi doneli ništa pozitivno. Što se kriza bude više produbljivala, to će više ići u pravcu radikalnih rešenja, a najradikalnije je da Kosovo dobije status treće Republike, a najmanje radikalno je davanje autonomije. Ovo drugo smo, čini mi se, već napustili, jer smo preduboko ušli u krizu i u svetu se ne razmišlja o nekakvoj dogradnji autonomije. Mislim da se rešenje traži između treće Republike i autonomnog statusa iz 1974. godine, s tim što će to narodu u Srbiji biti demagoški predstavljeno kao autonomija, dok će to za Albance, praktično, biti nezavisnost unutar federalne države. S tim stavovima, očigledno, slažu se i Rusi, pa je naš problem i u tome što mi u međunarodnoj zajednici ni od koga ne uživamo podršku. Polako, ali sigurno tonemo u živi pesak.“

       Gospodo glasači, vi koji niste glasali ni za  SPS ni za JUL, da li se snalazite u ovome. Za koga ćete sutra da glasate? Da li je moguće da vaši lideri Šešelj i Đinđić imaju toliko oprečno mišljenje i informacije o ovom, u sadašnjem momentu, toliko značajnom događaju. Ili se možda Šešelj toliko promenio da mu je ono što je juče ocenio kao pozitivno, a nije rekao zbog čega, a Đinđić danas objasnio – dopada. Plaši me da je Đinđić u pravu, jer bi, nažalost, to što on priča bila logična posledica politike koju vodimo. Ako je to tako, onda je to tragično. Ne samo zato što bi to tako moglo i da bude, već i zato što smo to mogli da uzmemo i bez pogibije dece koju šaljemo da tamo ginu.

       I dalje, gospodin Đinđić kaže: „Mislim da o ovom problemu odlučuju samo Milošević i njegova supruga. To je tako poslednjih desetak godina, a rezultati njihove tajne politike imaju svoje javne rezultate. Oni su, zapravo, preuzeli nadležnosti svih državnih institucija i nema nikakve nade da će sada rezultati biti drugačiji nego svi oni u poslednjoj deceniji, u kojoj se Milošević ponaša kao slepac – uvek udara u isti zid. Ponavljanje njihovih istih grešaka postalo je monotono, i da se ne radi o sudbini miliona ljudi, na to više niko ne bi ni obraćao pažnju. Suočeni smo sa najgorom vlašću u istoriji Srbije.“

       Istog dana, Gorica Gajević, generalni sekretar SPS poručuje: nema razgovora sa teroristima. Ko da se u svemu tome snađe? Ako Go(Ma)rica to kaže, ona se u to i razume. Nema razgovora – ima da se tučemo. Naravno ne ona, ni njeni, ni njihova deca. Gospođo, dođite lično da mi uzmete sina, koji se rodio u Beogradu, da se tuče na Kosovu, gde ste se Vi rodili, a potom došli u Beograd da odavde vodite politiku i našu decu šaljete na Kosovo. Da, setih se. Jednom prilikom ste izjavili da biste, da su, ne daj bože, ona vremena – bili partizanka Mara. Želeo bih da Vas vidim na čelu kolone. I Vas i Miloševića i Šešelja i Draškovića i vaše. Tada zovite i mene.

Nastaviće se …