Ako nedavno hapšenje Dragoljuba Peruače, direktora Inspektorata za rad Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike i jučerašnje hapšenje „SIEPA grupe“ predstavlja početak demontaže pogubne kriminalne sprege između stranke kojoj je određeni državni resor ili javno (državno) preduzeće pripalo po zaključenom koalicionom sporazumu i rukovođenja tim resorima, odnosno firmama, koje se odvija tako što stranke u njima postavljaju svoj rukovodeći kadar, a ovi ih potom vode po sistemu – pola pije pola šarcu daje, onda ja počinjem da navijam za Vučića.

       Radi se o kriminalu koji je ugrađen u sistem u koji se do sada nije diralo iz straha da narušavanjem te prakse ne dođe do narušavanja zaključenog koalicionog sporazuma a time i pada same Vlade. A stranke koje bi po tom koalicionom sporazumu taj kolač dobijale, ponašale su se prema njemu kao prema svojoj prćiji. Toliko su se opustile u zahvatanje tog „državnog i ničijeg“ da se u tome nisu mnogo ni skrivale. Brojni su primeri za to. Uzmimo na primer slučaj „Galenike“. Pa nije onaj nesrećnik Ognjenović, koga je SPS postavio tamo za direktora, mogao – i da je hteo, da u tako kratkom vremenu, uzme samo za sebe one silne desetine miliona eura a da to oni koji su ga tu postavili ne primete. A pritom još radnici i ne primaju platu. Pa morao je, bar neko od njih, da im na to skrene pažnju. I logično je da je to neko i činio, ali abera sa druge strane nije bilo, što ukazuje na njihovu još veću drskost i bezobrazluk. I šta se desilo? Kad se u tome preteralo, sve je konačno puklo? A da se samo kraduckalo – kako je svojevremeno savetovao jedan od viđenijih članova svih Vlada od dvehiljaditih do danas, nikad se to ne bi ni otkrilo. A i kad se to sa Galenikom otkrilo, ostalo je sve po starom. Nisam nigde pročitao niti da je SPS-u oduzeta ta firma, niti da je neko drugi dobio pravo da postavi sledećeg direktora!

       Kola se lome samo na onome ko je prihvatio ulogu „konja“ sa svim posledicama koje iz toga proizilaze. Biće, mada do sada retko, možda i osuđen, sa hiljadu olakšavajućih okolnosti, a posle ćemo – opet u okviru koalicionog sporazuma, da ga izbavljamo, kako znamo i umemo. I upravo je to ono što me u svemu tome najviše i buni. Normalnom čoveku je i dan zatvora mnogo, a ovi srljaju ne razmišljajući o tome. Kao da će stranka koja ga je tu postavila do veka ostati na vlasti, jer – bar do sada, oni su i padali samo kad njihova stranka izađe iz vlasti, mada i tada retko, jer svi su isti, pa tu ima i onog – ti zaštiti ovog mog, a ja ću onog tvog.

       Karakterističan je slučaj Anđelka Tripkovića, bivšeg direktora Beogradskog sajma. Taj čovek, kako je svojevremeno pisalo u štampi, je dobro radio svoj posao, ali mu je iz SPO-a – stranke koja ga je na to mesto postavila, rečeno da on nije tu da dobro vodi preduzeće već zbog stranke, te da treba više za nju da čini. Čovek je to odbio, podneo ostavku, zahvalio se i otišao – i više ga nema na političkoj sceni. Ima i toga, ali takvi slučajevi su retki.

       Ima li ikog normalnog ko bi poverovao da Bajatović sva ona primanja u „Srbijagasu“ – kako štampa piše, tridesetak hiljada eura mesečno, zadržava za sebe. Pa da je tako, lično bi mu Dačić ustupio svoju funkciju, a on spakovao koferče pa otišao da bude direktor „Srbijegasa.“ Ili da neko poveruje da potpredsednik SPS-a, Branko Ružić, samo kao poštovalac principa – svako je nevin dok se suprotno ne dokaže, brani Dragana Đurića, predsednika fudbalskog kluba „Partizan“ prilikom hapšenja zbog zloupotreba u postupku privatizacije Veterinarskog zavoda, toliko žustro da žrtvuje svoju političku karijeru, kako u Vladi, tako i u sopstvenoj stranci.

       I to je ono što običnog čoveka u celoj priči najviše i zbunjuje. Normalno bi bilo da onima koji su se odlučili za političku karijeru bude stalo do te karijere – ovim se to zanemaruje, normalno bi bilo da onaj ko čini krivična dela, a ova dela to jesu, zazire od zatvora – ovi to zanemaruju, a bilo bi normalno i da čelnici stranaka koji tu politiku organizuju i sprovode, zaziru od toga da bi i oni mogli biti optuženi kao saučesnici – i oni tu pretnju zanemaruju. Mora da su interesi u tome veći nego što se obično misli.

       Ako će ubedljiva pobeda naprednjaka na nedavnim izborima, koja im omogućava lagodno formiranje vlasti, bez ucenjivačke politike bilo koje druge stranke, doprineti da se demontira pogubna sprega između stranaka koje čine vlast i njihovog gazdovanja resorima i javnim preduzećima koja su im pripala po koalicionom sporazumu, počeću da verujem da je to dobro.

       A što se tiče Vučića, sve zavisi od njegovih mogućnosti. Znate li onaj vic iz serije o radio Erevanu: Jedna slušateljka pita – Da li se može ostati u drugom stanju na distanci? A odgovor radio Erevana glasi – Zavisi da li mogućnosti prevazilaze distancu.

       Što se tiče lidera SPS-a, o čijim je kadrovima ovde bilo najviše reči, on je izgleda već u poodmaklom stadijumu trudnoće.

DC, 27.03.2014.