Ne verujem da će neko od ovih što pišem o njima da me „kresne“, jer ipak smo mi tu negde ista generacija i drugačije smo vaspitani od ovih mlađih. Sa ovima koji dolaze već ne bih smeo tako da se zezam. Sećam se, kad sam bio mali, i mi smo voleli da se tučemo, ali onako sportski – da se zna ko je najjači u razredu, u školi, u kraju. To nam je nešto značilo. Tu i tamo nekome pukne i nos, pa potekne i krv. Ali ništa više od toga. Odrastao sam u radničkom kraju, ondašnjem Banovom brdu. Privučem se onako mali, da čujem šta oni, malo stariji, pričaju. Oni me obično oteraju, a kad su bolje raspoloženi, ne obraćaju pažnju. Večeras se tučemo sa onima sa Dušanovca – i tada je toga bilo. Sutradan, neko dobio po njuški, neko zaradio modricu ispod oka, ali nema veze, sutra ćemo mi njih. Nije bilo motki, gvozdenih štangli, revolvera, škorpiona i što je najvažnije – svi na broju.

       Danas, znate već kako je. Pre neki dan vozim pored taksi stanice, izleti taksi, lep, crni, veliki, „mercedes“, bez žmigavca, jednostavno me preseče. Srećom, nisam vozio brzo, skrenem naglo ulevo i izletim na travnjak. Da mi je to uradio nekada, majku bi’ mu majčinu. Ipak, naljutio me i ja rekoh: „Pobogu, čoveče, da l’ si normalan?“ Vozač – mlad, sin da mi bude, besno zaustavi taksi, putnici ostadoše u kolima, dođe do mene i onako kroz prozor zamahnu rukom i kaže: „Šta je, matori, šta ‘oćeš, šta se buniš.“ „Pa vidite šta ste mi uradili, što bar ne dadoste žmigavac kad izlazite.“ To ga još više naljuti, opsova mi majku: „Sad ću da te ubijem ko zeca“, reče i besno se vrati u svoja kola. Dobro sam i prošao. Putnici, ozbiljni neki ljudi, gledaju i ćute. Ostadoše u kolima i odvezoše se sa njim. Čini mi se da sam bio više tužan zbog njih, nego ljut na njega. Što ne izađoše iz kola i ne rekoše – nećemo da se vozimo sa Vama, Vi ste siledžija. Valjda ni oni nisu smeli.

       Jesenas, vozim Dušanovom i prestrojim se, po propisu, da skrenem ka Gospodar Jovanovoj ulici. U susret mi ide „golf“, dao žmigavac za skretanje ulevo, a vozi pravo. Vidim udariće me, ali nemam gde da pobegnem, iz suprotnog smera ide tramvaj. Vozač „golfa“ gleda nešto pozadi, a vozi pravo na mene i – udari me. Izađem i vidim – ulubio mi kola. Njemu otpao branik. Onda vozač „golfa“ izlete iz kola, ali ne krenu prema meni. Izvadio pištolj, ogroman, raskoračio se ko Klint Istvud i sa dve ruke nišani i psuje prema kolima koja su išla iza njega i brzo skrenula u svoju levu stranu. Kad ona kola zamakoše, vrati pištoljčinu negde pozadi ispod jakne, prilazi meni i kaže: „U, jebote, vidi šta si mi uradio od kola. Ovo ćeš, bogami, da platiš. Daj mi 100 maraka i možeš da ideš.“ Ne zna se ko je pijaniji, on ili njegov saputnik. Kažem: „Niti imam 100 maraka, niti ću bilo gde da idem dok ne dođe policija.“ To mu se očigledno nije dopalo, pa kaže: „Slušaj, nije meni za 100 maraka“, i izvadi nonšalantno iz džepa podeblji svežanj novčanica, sve po 100 maraka, „ali ćeš ti da mi platiš branik.“ „Ništa, čekaćemo policiju“, kažem ja. „Dobro, ne moraš da platiš branik, ali plati piće.“ Insistira još da pomerimo kola. Utom, srećom, naiđe policija. Nije im dugo trebalo da ustanove  da je kriv i da je pijan „ko zemlja“. Uz to, nije hteo da duva balon za alko test. Kaže policiji: „Ma, ko vam jebe mater.“ Policajci su napravili zapisnik, a ja potpisao kako je bilo. Kažu mi: „Idite vi, gospodine, a mi ćemo njega sada da vodimo na Bežanijsku kosu da mu uzmemo krv zbog totalnog pijanstva.“ Ja se zahvalim i odem. Posle nekog vremena, zovu me iz mog osiguranja. Zovu da dođem i da im objasnim detaljno kako je bilo, jer, kažu, izazvao sam saobraćajni udes. „Kako ja izazvao udes“, iznenadim se i kažem kako je bilo. „Ovde ne piše tako, najbolje da lično dođete.“ Odem, čitam zapisnik i ne mogu da verujem svojim očima. Oni me gledaju u čudu. Ćutim, pa onda kažem: „Da, tako je bilo, kao što piše, dajte da potpišem šta treba.“ „Ali, gospodine …“ „Ne, tako je bilo.“ Potpišem  i odem.

       Za poslednjih godinu dana, dva puta su mi krali kola. Prvi put sam bio besan na sebe. Bio sam neoprezan. Šta ćeš, i to se dešava. Kupim nekog polovnog „keca“ da ne idem pešice. Obezbedim ga maksimalno, ko „mercedes“ da imam. Ukradu mi ga usred bela dana – u devet sati ujutru, sa parkinga, usred Beograda. Tada nisam bio besan. Osećao sam se veoma mučno.

Nastaviće se …