Gde mi to živimo. Koje je ovo ludilo. Čitam anketu, učenici osmogodišnje škole odgovaraju šta im je životna ambicija: „Do osamnaeste moram da se dokažem da sam žestok momak. Ako budem imao sreće do dvadeset i pete bi trebalo da se obogatim, a onda ću da se povučem i mirno živim!“ Devojčice imaju malo drugačije ambicije. Kažu, tako za jedan dan mogu da zarade mesečnu platu. Roditelj sam i iskreno žalim te mlade ljude. Nisu oni krivi. Gde ih to vodimo. Sutra će oni nas da vode.

       Kad sam stigao u London, sin mi je imao nepunih četrnaest godina. Družio se i sa decom naših ljudi i sa decom iz škole, sa Englezima i drugim. Najviše problema sam imao sa decom naših ljudi, ne zbog njih, oni su bili mali i slatki, već zbog njihovih roditelja. Svakog dana su se pojavljivali novi modeli patika, teniskih reketa, kompjutera, muzičkih stubova, automobila, i ko zna čega sve još. Roditelji su se takmičili ko će šta da kupi svom detetu.

       Sad ćete vi reći, lako je bilo vama, oni što su odgovarali u anketi možda nemaju ni hleba da jedu. Možda ste i u pravu. Svakako da tu ima nečega. Ali, nije sve samo u tome. U pitanju je i vaspitanje koje smo zapostavili. Doskoro smo imali nekakav sistem vrednosti, sada smo ga razgradili, a novi se nije formirao. Neka je onaj stari bio i pogrešan, zastareo, patrijarhalan, ali bolje ikakav nego nikakav. Ja nisam bio ni „generalsko ni admiralsko dete“, a radio sam sa mnogima od njih. Sa nekima sam se i družio. Svi su oni imali nekakav „vetar u leđa“, priznali  to ili ne. Neki se i žestoko ljute ako im to kažete. Moj otac je bio šuster, obućarski radnik u „Proleteru“. Ma koliko se oni prvi ljutili, nismo bili u istom položaju. Ja sam posle završenog fakulteta jedva našao posao i to ne odmah u spoljnoj trgovini, a njih su odmah dovozili u „Inex“, „Genex“ i slične firme. Ja sam otišao na rad u inostranstvo sa mesta pomoćnika generalnog direktora, a oni su odlazili kao pripravnici. Niti su iz moje socijalne sredine svi uspeli, niti iz njihove. U pitanju je, dakle, i nešto drugo. Ja bih rekao da je to i stvar vaspitanja.

       Moram da vam kažem da taj manir izdašnih poklona deci nisam sreo kod Engleza. Mogao bih da navedem brojne suprotne primere. Tamo deca od 18 godina prestaju da budu deca, a i ranije ako je stvar jasna, bez obzira na to ko su im roditelji i koliko imaju. Kad je moj sin tamo pošao u prvi razred srednje škole, već posle nekoliko dana dobili su zadatak da u roku od dve nedelje naprave esej na temu zapošljavanja. Pre toga su bili dužni da obiđu što više „job centara“ (agencija za zapošljavanje) i da lično snime situaciju. Svesno su ih vodili ka sledećem zaključku: ako školovanje prekineš sada, možeš da budeš to i to, da radiš to i to, da ti plata bude tolika i tolika, mogućnost zapošljavanja je takva i takva. To isto ako školovanje prekineš posle prvog stupnja srednje škole, potom ako završiš srednju školu i konačno ako završiš fakultet i koji. Ta su deca, dakle, već na samom startu imala kompletnu predstavu o svemu tome i kasnije je sve bilo stvar njihovog opredeljenja, bez obzira na to koliko su tada bili mali za donošenje nekih tako važnih životnih odluka. Potom, roditelji se prema njima ponašaju kao prema odraslima. Retko se dešava da vas roditelji izdržavaju za vreme studija. Često deca po završenoj srednjoj školi rade koju godinu da zarade pare za studije. Ako se dogovorite sa decom da odmah nastave studije, precizno ćete se dogovoriti koliko im dajete, za koje troškove i za koji period, naravno ako u međuvremenu i studiraju. U principu, ako se i daje, onda je ono što je najneophodnije, jer se polazi od toga da dete može i samo nešto da zaradi za džeparac, letovanje, garderobu i sl. Tako izgleda ta „izdašnija“ varijanta – bez obzira na to koliko roditelji imaju.

       Moj otac nije bio Englez, ali mora da je nekada negde nešto čuo o tome. Iako je bio šuster, insistirao je da ne idem na zanat, već da nastavim školu, i to gimnaziju, a ne neku od srednjih škola. Ja sam se bunio, jer svi moji drugari iz kraja su lepo išli na zanat, a ne tamo u neke škole. Sećam se da mi je otac tada rekao: „Nemoj da misliš da ću se ja tebi sutra mešati u život. Danas još uvek moram, jer još si balav, pa nisi zreo da sam doneseš tako važnu odluku. Jednog dana ćeš shvatiti da sam bio u pravu. Ipak, iako ispada da sam te ja naterao, gimnaziju ćeš morati da završiš na vreme. Nemam ja vremena da te kontrolišem, da idem na roditeljske sastanke i sl. Na kraju školske godine pokazaćeš mi svedočanstvo, ako je u redu – idemo dalje.“  Tokom srednje škole, jedan jedini put je našao za shodno, ne da interveniše, već da mi skrene pažnju. Bio sam počeo da se bavim sportom i to dosta intenzivno, pa sam počeo i da odsustvujem iz škole, naravno opravdano. Rekao mi je: „Nemam ja ništa protiv što se ti baviš sportom, čak mi se to i sviđa. Znaš da i ja volim sport, ali pazi na ono što smo se dogovorili. Ako kiksneš sa školom, sad ti je i za zanat kasno, pa ti vidi posle šta ćeš sa sobom.“

       E, kad sam završio veliku maturu, razgovor je već drugačije izgledao jer sam bio punoletan. Kada sam ovu priču pokušavao da pričam svojoj deci, rekli bi: „Pusti, bre, matori, šta mi to sada pričaš, sada su druga vremena.“ Ma koja crna druga vremena – ono su bila druga vremena.

Nastaviće se …