Izmislili smo jednu čudnu praksu. Većina ministara i drugih javnih funkcionera istovremeno vodi i neko preduzeće. Društveno, što se zna. Kao, zašto bi ovi ljudi bili diskriminisani. Postaviš ga za ministra, uzmeš mu preduzeće. Mogu oni i jedno i drugo, postižu. Oni na Zapadu su šašavi. Kod njih to ne može. Baš me interesuje zašto. Jeste li nekad čuli za sukob interesa?

       U modi je još jedna izmišljotina, kažu po ugledu na Zapad. Plate se daju u zatvorenim kovertima. Ako pitaš koliko je onaj drugi primio, to je najstroža povreda radne obaveze za koju možeš i da izletiš s posla. Lažu – na Zapadu se perfektno zna koliko ko prima. Čak se to i javno objavljuje. Kako bi mogli sindikati da funkcionišu kada se to ne bi znalo. Druga je stvar što se tamo smatra zadiranjem u tuđu privatnost ako nekoga pitaš – kolika ti je plata. Mi smo to samo malo izokrenuli – i iskoristili.

       Kad pomenuh sindikate, imamo ih i mi sada, na pretek. Organizuju štrajkove, zahtevaju da im država da plate. Od čega država da im dā plate. Da uzme od buregdžija i dā pekarima i obrnuto, kad ovi drugi sutra budu štrajkovali. Suludo, ali država im daje. Uzima od buregdžija i daje pekarima i obrnuto.

       Bio sam nedavno poslovno u Kragujevcu. Na ručku koji nam je potom upriličen, slušam jednog sindikalca, inženjera, direktora. Kaže, svi hoće da nas uzmu, ali mi se ne damo. Imamo mi svoje uslove: niko ne sme da dobije otkaz i ima da ostane naš razvojni centar. Ne pomenu da bi sa postojećim brojem radnika, po sadašnjim svetskim standardima, trebalo dnevno da proizvode ovoliko vozila koliko sada proizvode za godinu dana. A modeli su im iz vremena hipika. Nisam to ja rekao, rekli im Česi. Stranci dođu i odu. Pa jedino gde može da se interveniše, da se to pokrene, jeste broj radnika i razvojni centar. Ali mi se ne damo. Nismo mi ko tamo neki Česi. Prihvatili saradnju sa „Volksvagenom“, izgubili svoj razvojni centar, ali dobili nove modele. Napravili bum. Sada ih u „Škodi“ radi mnogo više nego što ih je radilo, a bolje i zarađuju. Pre toga, „škoda“ je bila najgori auto na svetu. Pomenutom sindikalcu reče jedna prisutna dama: „Ma da hoće neko da kupi „Crvenu zastavu“ za samo jedan dinar, trebalo bi je dati. Samo da pokrene proizvodnju, da ljudi zarade za hleb.“ To je najpametnije što sam skoro čuo. Međutim, pomenuti sindikalac se s tim ne slaže. Ne razumete vi, gospođo, te stvari. Ima država da nam dā plate, jer izaći ćemo na ulice.

       I država nađe pare kad izađu na ulice. Uzima od onih 10 odsto  koji nešto i rade i daje onima koji ne rade. Šta može tu da se promeni dok ne postane obrnuto. Da bar 90 odsto njih plaća porez. U protivnom, ubrzo će i onih sadašnjih 10 odsto da pređe na drugu stranu.

Nastaviće se …