Izgleda da se u matematiku ipak najbolje razumeju Draškovićevi. Nakon donošenja novog Zakona o legalizaciji bespravno podignutih objekata, a kažu u Beogradu ih ima već oko 150.000, sadašnja beogradska Vlada, zašiljila olovke i počela da računa koliko će para da uzme u ovoj akciji. Pominjana je cifra od oko 20 milijardi maraka. Preko 130.000 maraka po objektu – u proseku. Video sam svojim očima nacrt odluke sa ciframa. Pošto broj nula zamagljuje preglednost, a čovek može i da se zabroji, koristili su matematičku metodu: 10 na treći, osmi, dvanaesti ili petnaesti stepen, zavisno od pozicije propisane naknade. Naravno, te će pare da uzmu od onih koji će navaliti da legalizuju svoje bespravno podignute objekte. Nisam imao pojma da moji sugrađani tolike pare drže u slamaricama. Ako je tako, nema zime za nas. Ko kaže da smo mi siromašna zemlja.

       Sve su lepo smislili. Odredili čak i privatne firme koje će da snime bespravno podignute objekte i da za račun opštinskih komisija obavljaju sve potrebne tehničke radnje. Opštinske službe su zauzete, nemaju oni vremena za to. Privatne firme su, kažu, odredili konkursom. Nisam primetio konkurs – hteo i ja da učestvujem. Ove firme će se same finansirati – naplaćivaće svoje usluge direktno od bespravnih graditelja. Kad ovi mogu da plate onih 130.000, šta je to još po par hiljada maraka. Ispravno, što da i to bude udar na gradski budžet, što da krnje onih planiranih 20 milijardi maraka!

       „Konkursovane“ firme  prionule su na posao. Opštinske službe im odmah dostavile sve tekuće predmete u vezi sa legalizacijom – sve predmete koji su godinama čekali na rešavanje, još od vremena kada je po njima prestalo da se postupa u očekivanju dugo najavljivanog zakona o legalizaciji, koji je, evo, konačno donet. Bio je to najažurniji period u radu opštinskih službi još od vremena kada su izmišljene.

       Prvi su na udaru bili oni najnaivniji, oni koji su i svojevremeno pokušavali da legalizuju podignute objekte, pa su u tom smislu opštini, gradu, sudu i ostalima dostavljali ono što je od njih traženo, sve ono što pomenute firme sada treba ponovo da rade. Snabdevene ovlašćenjem opštinskih vlasti, firme deluju poslovno i autoritativno – nalaže vam se da toga i toga dana, u toliko i toliko sati, budete tu i tu, radi toga i toga. Moj klijent, privatna firma, koji je još pre desetak godina u svom sopstvenom dvorištu podigao magacinsko-proizvodni prostor i tu zapošljava jedno tridesetak radnika, plaća im plate, doprinose, državi porez ( jedna od onih 10 odsto firmi što to plaća), uplašio se od tolike strogoće, pa me zamolio da budem prisutan, kao advokat. Očekujemo da dođe izabrana firma. Pojaviše se dva deteta – ne verujem da su već studenti, angažovala ih „konkursovana“ firma za spoljne saradnike. Drže u rukama kompletan predmet koji je moj klijent u saradnji sa opštinom godinama formirao – dobili ga od opštine. „Dajte da vidimo koji to objekat ima da se snimi“, deluju deca poslovno. „Ne morate ništa ponovo da snimate, sve sam ja to po raznim zahtevima više puta do sada snimao, evo i overen projekat je tu, sve je isto, možete da pogledate“, kaže moj klijent. „Dobro, ne moramo da gledamo, verujemo vam, priznaćemo vam to“, kažu deca, „ali moraćete da platite za snimanje objekta 10 dinara po kvadratnom metru.“ „Koliko je to?“ „300 puta 10, znači 3.000 dinara.“ „Ali što da platim“, pita vlasnik, „kad i sami kažete da priznajete to što već imam.“ „Ne znamo mi ništa, tako je nama rečeno, a Vi, ako hoćete da se bunite, razgovarajte sa direktorom!“

       Njegov komšija koji je takođe pre desetak godina podigao isto toliki objekat, ali kao stambeni prostor, ne bakće se sa proizvodnjom, radnicima i porezom, godinama izdaje to „rođacima“, i nije mu padalo na pamet da legalizuje to što je izgradio, sada još manje, zavitlava mog klijenta i kaže: „Ko ti je kriv, što si uopšte to i pokretao, ko zna kada će i stići kod mene – treba prvo da završe sa vama savesnima. Kod vas imaju sve sažvakano, treba samo da uzmu pare. Kod mene treba da rade – i nisu još bili.“

       Beograd je trebalo da postane najbogatiji grad na svetu, i to samo zahvaljujući „šiljenju olovke“. Baš me interesuje zašto je legalizacija potpuno stala, a broj bespravno podignutih objekata i dalje raste. Ipak, projekat šiljenja olovke je interesantan i treba ga dalje pratiti. Ako prođe, nema problema, izvadili smo se. To bi onda mogli da prihvate i drugi, a mi smo u „šiljenju“ bez premca.

Nastaviće se …