Opštine su nam posebna priča. Pre nego što pođeš u opštinu da završiš neki posao, uputno je da se raspitaš iz koje je stranke predsednik, potpredsednici, sekretar, a naročito predsednik Izvršnog saveta, te kakav je odnos snaga između njih. Pošto sam čovek od iskustva, zaputim se pravo kod predsednika Izvršnog saveta – Opština Čukarica, da ne mislite da izmišljam. Vlada je to opštinska, što da se zamajavam sa onim drugim, pogotovo kada sam čuo da je gospođa, moja koleginica – advokat. Lakše ćemo se razumeti, a i slučaj mi nije posebno komplikovan, treba samo da joj objasnim da je moj otac, rođen u Beogradu, još 1935. godine na svom zemljištu podigao kuću u kojoj smo svi mi odrasli još pre nego što su ovi podolazili „odkojekuda“,  da je ta kuća uredno i efikasno eksproprisana još davne 1987. godine, pa je otac iz nje tada i iseljen. Stambeno naselje je tu odavno izgrađeno i prodato, novi vlasnici davno useljeni i, kao Beograđani, tu se i odomaćili – jedino mom ocu još uvek nije isplaćena naknada za eksproprisano zemljište, iako se to, po Zakonu, smatra hitnim.

       Najavim se uredno i odem. Na radnom stolu – uramljena slika Vuka Draškovića. Dobro je, bar znam od kojih je. Mi smo svojevremeno, kao direktori, imali Titove slike na zidu, a na stolu su se eventualno držale slike porodice, svojih najbližih. Da nisu neki rođaci, prolete mi kroz glavu, to može da bude značajno. Što se nisam bolje raspitao, zamerih sebi. Koleginica me lepo primila, ne bavi se trenutno advokaturom, pa neće da se zamara oko slučaja – zove načelnika imovinsko- pravnog odeljenja. Opet koleginica. Dođe i ta gospođa, ja počeh da joj objašnjavam slučaj. „Ne morate da objašnjavate, znam. Sećam se i Vas i vašeg slučaja, bili ste jako neprijatni.“ Trgoh se, ne sećam se da sam  po Opštini pravio neka sranja, pogotovu što držim da sam kulturan i uglađen. Onda se i ja setih nje – bila je tada referent, sada je napredovala, pa je se nisam setio, iako sam i kod nje svojevremeno išao da vidim šta je sa tim predmetom. Ne objasni mi u čemu sam to bio neprijatan, pa ostade da je to samo zbog što sam uopšte i pokušavao da vidim šta je sa tim. Ne uradih ništa. Idem kući i razmišljam. Kad može Dragan Tomić da bude i predsednik Skupštine i generalni direktor „Jugopetrola“, što ne bi mogao predsednik Izvršnog saveta da bude istovremeno i advokat – ionako advokati primaju popodne. Odeš lepo, angažuješ je kao advokata, platiš i završiš posao. Kakve veze ima to što si i sam advokat.

       Otac me presira, pita: „Koji si ti advokat kad to ne možeš da završiš. Ljudi završavaju i druge stvari, a ti ne možeš ni ovo što je ko suza čisto.“ Zainatio se i on, hoće za života da vidi to malo „pravične“ naknade što mu po Zakonu pripada. Uputim se kod predsednika Opštine. Prime me ljubazno on i sekretar – kažu da su oni iz druge, Demokratske stranke. Predsednik, da izvinite na poređenju, nije stariji od Aleksandra Vučića. Ne razume se mnogo u predmet, nije ni došao tu da bude referent. On je tu, naglašava, da štiti zakonitost,  a pošto slučaj datira još iz vremena kad je on bio mali, tu je sekretar Opštine, koji je pravnik, pa će on to da reši. Poradovah se, pogotovu kad i sekretar u uvodnom izlaganju takođe potvrdi da i on spada u čuvare zakonitosti. Da skratim priču, odmah mu pokazah presudu Vrhovnog suda, po kojoj bi Opština bila dužna da plati tu naknadu. Kad dođosmo do konkretnog, on reče: „Dok sam ja ovde sekretar, to Opština neće platiti, pa makar to bila i presuda Vrhovnog suda. Ja moram prvo radnicima Opštine da obezbedim plate.“ Nisam osetio potrebu da to komentarišem, samo sam upitao: „Pa zar Vi ne rekoste da ste ovde zbog zakonitosti. Kako je to čuvate kad ni sudske presude ne respektujete.“ Ništa mi nije odgovorio, a što se tiče predsednika, shvatio sam da on i ne razume šta je to. Po njemu je očigledno nezakonito samo ono što rade oni iz neke druge stranke.

       Drugom prilikom, zamoli me klijent da pođem sa njim na već zakazani sastanak sa potpredsednikom iste Opštine. Kaže: „Zajebavaju me već duže vreme za neku dozvolu, pa bih voleo da  i Vi pođete sa mnom.“ Pogledam papire, logično je to što traži. Prihvatim da idem. Odemo u zakazano vreme, vidim sekretarica potpredsednika već zna mog klijenta. Okreće broj: „Gospodine potpredsedniče, opet je došao onaj Golubović. Da, zakazali ste mu“, odgovara sekretarica na očigledno povišen glas s druge strane žice. Neka ide kod toga i toga, izdaje instrukcije potpredsednik. Moj klijent kaže: „Pa tamo sam već više puta bio, zato sam i tražio prijem kod potpredsednika.“ Utom, iz svoje kancelarije izlazi potpredsednik, lično. Nas očigledno i ne konstatuje, jer taj slučaj je već rešio. Ni ono klasično – žao mi je što ne mogu da vas primim. Izdaje sekretarici neke važne instrukcije. Gledam čoveka, poznat mi. Da li je to on? Usudim se da mu se obratim: „Je l’ se mi znamo odnekud“? On me pogleda oštro, očigledno me nije prepoznao. „Ajde, čoveče, ostavi me na miru. Otkud znam da li se poznajemo. Ja ovde imam preča posla.“ Išli smo zajedno u gimnaziju, isti razred. Bilo seljače iz Sremčice, uplašeno, smotano, svi ga zajebavali, ja ga štitio,a sada poraslo, veliko.

       Malo sam vas, dragi čitaoci, zamorio sopstvenim slučajevima. Nije to zbog mene, ja ću, kao advokat, to već nekako isterati. Žao mi je vas. Zar građani moraju da budu advokati, da bi ostvarili neko svoje najbanalnije pravo, koje im po zakonu pripada. Tu je poenta. Znam ja da se te stvari mogu i brže rešiti. Nažalost, znam i kako. Ali neću – u principu! Neću ja koji sam na tom parčetu zemlje i rođen, i moj otac i njegov otac i njegov deda, ni dinara da platim onima koji su tu juče došli. Aman, gospodo, drugovi, prijatelji, zemljaci – svi vi koje smo tako širokogrudo prihvatili, nemojte još i da nas zajebavate – ružno je to.

Nastaviće se …