Sve je počelo od Gorbačova, početkom devedesetih. Probudio se čovek jednog dana i odlučio da preko noći promeni svetski poredak. Odmah i sad. Daleko od toga da mislim da je onaj prethodni, zasnovan na ravnoteži straha, bio idealan, i svaka mu čast za ideju. Ali, način kojim je u taj proces krenuo bio je sulud. Ranije se bar igralo na dva gola i ne verujem da bi se Klečka mogla dogoditi. Sada više utakmice nema. Igra se samo na jedan gol. Amerika napada, brani, sudi, propisuje pravila, deli žute i crvene kartone, komentariše, ocenjuje i presuđuje. Čak i Rusima. To je novi svetski poredak. Ko shvati, preživeće. Za nas se plašim, mi više volimo onu famoznu reč – inat.

       I Rusi su to, izgleda, shvatili, mada, čini se – prekasno. Ipak bolje ikad, nego nikad. Samo mi nismo. Mi se i dalje zaljubljujemo u pogrešne. Nažalost, više nemamo ni u koga da se zaljubljujemo. Ostali smo, izgleda, sami. Igraćemo utakmicu protiv ostatka sveta. Možemo mi to. Kažu Milošević, Šešelj, Drašković, … i to je politika. Gospodo, drugovi, ko god da ste. Opametite se dok za to ima još vremena. Zar, ama baš ništa, nismo naučili od Krajine, Slavonije, Bosne. Uništiće nas. Zar hoćete da se bacamo u krečane sve dok postojimo. Šta je posle Kosova na redu? Ne možemo mi sami da promenimo ovaj jebeni, kurvin svetski poredak, a majkama i očevima one dece koja su silovana, pa bačena u krečanu, da pričamo kako su to, u interesu nekakvih imaginarnih patriotskih žrtava, male žrtve. A verovali su vama i vašoj politici.

       Ja imam pravo, ovako mator i iživljen da kažem – neka me bace u krečanu. Ali nemam pravo da to kažem u ime svog sina, još manje u ime tuđih sinova. Nema to pravo ni Milošević, ni Mira Marković, ni Šešelj, ni Drašković, ni ova plejada nedorečenih sledbenika koji nadolaze kao produkt vaše politike, Ivica, Marica i ostali. Dajmo našoj deci alternativu. Imaju pravo na to. Možda oni hoće da budu deo ovog sveta, bez obzira na to kakav je.

Nastaviće se …