Dođe mi pre izvesnog vremena rođaka i zamoli za uslugu – rođače pomagaj, pravnik si, ja se ovde ne snalazim …. Hoće da proda stan koji je svojevremeno dobila u nasleđe po smrti svog oca. Ima već stan u kome stanuje pa joj ovaj ne treba. Pokušala je sa izdavanjem, ispala priča o ćaru i vajdi. Sad u njemu niko ne stanuje, a plaća komunalije preko 100 eura mesecno … i tako to, reč po reč, čvrsto odlučila, da vas ne zamaram oko detalja.

       Pa, ne bi tu trebalo da bude nekih problema, kažem joj. Ja se ne bavim tom vrstom advokature, ali dobro rođaka si mi. Prvo moraš stan da uknjižiš na svoje ime, iako imaš pravosnažno Rešenje o nasleđivanju, jer znaš, čitaš po novinama, svašta se tu dešava, ljudi su postali nepoverljivi, ne možeš svakome da objašnjavaš da si ti vlasnik. Pogotovu ako potencijalni kupac računa na kredit od banke – banke to traže. Uknjižiš se, uzmeš izvod iz zemljišnih knjiga i to je to.

       I krenemo mi od katastra nepokretnosti. Nismo dugo čekali na donošenje Rešenja o uknjiženju, jer je sve bilo čisto, ali se dostavljanje Rešenja oteglo. Pođem u katastar da vidim o čemu se radi, uzmem broj, dođem na red, pitam u čemu je problem – čekamo da Rešenje postane pravosnažno, kažu. – Čekajte, zar se ja nisam odrekao prava na žalbu, kako bi Rešenje postalo odmah pravosnažno? – Jeste vi, ali nije druga strana. – Koja druga strana. Nema druge strane. Ostavilac čiji je to stan bio je umro. Priložio sam Rešenje o nasleđivanju, pravosnažno, evo vidite. – Ma ne on. Njegov pravni prethodnik. Onaj od koga je ostavilac kupio stan. Evo vidite, Mihas …. – Ali gospođo draga, vidite kada je ostavilac kupio taj stan, pre više od dvadeset godina, do sada bi ga i održajem stekao, taj Mihas verovatno više nije ni živ, znam da je bio stariji i od ostavioca, na kojoj adresi vi njega uopšte i tražite …. – Pa na njegovoj poslednjoj adresi, počinje već da se nervira službenica katastra i privodi razgovor kraju – Sledeći!

       Ode rođaka u stan o kome je reč, da vidi da li su stigli računi za plaćanje komunalnih usluga, kad tamo – dopis iz katastra upućen gospodinu Mihasu! Uzmem taj dopis i pohitam u katastar – evo vidite, koliko je već prošlo vremena, znači da taj gospodin stvarno i ne živi tamo … – Ne znam da li će ovi i dalje to da proveravaju, možda hoće da stave na oglasnu tablu – Koji sad ovi, pitam. – Pa pravnici, kaže službenica, očito i dalje ljuta – upamtila me od prošli put. Pa zar vi niste pravnik, s kim ja to toliko pričam. Tu je već bio kraj. Sledeći! – Pitajte pravnike i da li im nešto znači ova klauzula u ugovoru o pravu uknjiženja kupca bez dalje saglasnosti prodavca i čitav ovaj cirkus, uspeh da kažem.

       Dođem sledeći put, uzmem broj, sednem i čekam. Čujem neku svađu na šalteru 1 – ne moram da se naprežem, svi čuju. – Mogu da vam iskopiram iz predmeta to što tražite, ali to morate da platite … po cenovniku …. tri radna sata. Htedoh da ustanem i pitam gde su ti normativi rada i istaknut cenovnik, ali ne stigoh, izlazi moj broj.

       Pravnici su rekli da više ne treba da istražuju. Rešenje je pravosnažno, saopštava mi službenica. – Platite taksu i možete da ga podignete – U redu, kažem, mada sam ja neke takse već plaćao. – To vam je bilo za podnošenje zahteva, a ovo je za Rešenje. – Dobro, koliko treba da platim taksu? – Ne znam vidite to na šalteru broj 1 … – Sledeći! Pođem na šalter 1. Ne može. Rade od 13 – 15h.

       Dođem sutradan, platim taksu, uzmem Rešenje i čitam – prva strana koja govori o vlasništvu na stanu je u redu. Konačno odahnuvši, mahinalno okrećem drugu stranu koja govori o teretima na nepokretnosti – vidim postoji neka zabeležba o upisanom teretu. Vratim se da pitam šta je u pitanju, ne može – moram ponovo da uzmem broj. Pitam čoveka za pultom za koji šalter da uzmem broj, on mi ljubazno kaže – Dajte da vidim. A, to nema veze, važno je da vam na prvoj strani piše 1/1. – Ma dobro, kažem ja, znam da je u pitanju samo jedan vlasnik, dakle 1/1, ali kakav je ovo teret na nepokretnosti. – Ma to je ona idiotska stvar, po Veljinom zakonu koja se upisuje od 15. avgusta prošle godine kad god neko podnese bilo kakav zahtev koji se odnosi na tu zgradu, najčešće traže legalizacije terase, potkrovlja … – Dobro, ali kakve veze to ima sa izvodom iz zemljišnih knjiga koji sam ja dobio za moj stan, što ne piše da se to odnosi na zgradu … – Pa to vam je ovo 1/1. – Ali kako će moj kupac da poveruje tek tako u ovu šifru 1/1, ili banka koja daje kredit … – Ne znam, kaže, uzmite broj za šalter 4 – isti onaj gde sam do sada naajviše puta i odlazio … – Opet vi! – Kakav je ovo teret na mojoj nepokretnosti? – A to! To nema veze, vaša nepokretnost je čista. Važno je ovo što piše 1/1. Vidi se da je to rutinski odgovor na četo postavljana pitanja. – Pa zašto onda to piše na izvodu za moju nepokretnost? – Ma to je onaj idiotski Veljin zakon. Tako nam je rečeno i mi to pišemo. – Ali kako da to objasnim kupcu i banci. – Možete da uzmete uverenje u kome će pisati da vaša nepokretnost nema tereta. Podnesite zahtev, taksa je 880 dinara. Sledeći!

       Dobijem uverenje, sve je u redu, piše da nema nikakvih terteta. Auh, jebote, pa nije valjda sva ova zajebancija samo zbog takse!

       I taman kad sam pomislio da ću da se pozdravim i sa katastrom i sa rođakom, ona se javlja – Javio se jedan potencijalni kupac koji sumnja u ovo uverenje, kaže da na sajtu katastra piše da je vlasnik mog stana još uvek onaj Mihas! Proverim na sajtu, stvarno piše. E, sad ću da im …. Pravo, na šalter 4, ni broj nisam uzeo… Nemam pojma, kaže službenica, to je drugo odeljenje ….

       Vratim se kući, rođaka zove, hoće da dođe – ‘Ajde dođi, kažem joj, mislim hoće da mi se zahvali – i pošteno je, zna red.

       Ništa od toga, došla da se žali! Pojavio se jedan potencijalni kupac, kupio bi stan, ali da umanjim cenu za 8%. – Zašto, pitam i gde nađe baš 8%! – Izračunao: Agencija za promet nekretnina traži 4% – Zar oni ne uzimaju 3%, pitam. – Ne, kažu da od donošenja nekog novog zakona o agencijama za nekretnine, oni sada odgovaraju pravno i za sam ugovor o kupoprodaji. – Pa dobro, kažem, ako odgovaraju i pravno taj jedan posto više nije mnogo. – Vraga, kaže da on nije šašav da samom promenom zakona poveruje da agencija sada zna i da pravi ugovore, pa još za njih i odgovara, otišao kod advokata a ovaj mu rekao – ako agencija uzima 4%, pošteno je da i on uzme toliko. I šta ćemo sad, pitam? – Pa da mi ti napraviš i taj ugovor!

       Šta mislite koliko bih kao advokat trebao da naplatim za svu ovu zajebanciju. Zato te stvari i ne radim. Ali nije poenta u tome. Ja sam kao advokat izašao na kraj i sa Veljinim zakonom i onim što je gore opisano. Ali šta će da rade oni koji nisu advokati, a nemaju para da ih angažuju. Mora li to sve tako?

DC, 17.04.2014.