Draškovića čovek ne može da uhvati ni za glavu ni za rep. Prvi je, svojevremeno, na televiziji,  lansirao karte o granicama velike Srbije, da bi potom, kad je aktuelni predsednik počeo da radi na tome, bio njegov najžešći protivnik. Prvi je na svom čuvenom promotivnom izbornom nastupu u Sava centru kliktao, na ogromno oduševljenje brojnih poklonika, da mi ne treba da jurimo Evropu – doći ce Evropa nama. A Evropu zabole za Srbiju, baš kao i Draškovića. Važno je da je promocija uspela, da je okupljena masa bila egzaltirana, a ako je tako, biće i glasova.

       Kasnije je opet promenio stav. Počeo da priziva Evropu. Važno je raditi suprotno od aktuelne vlasti. Nažalost, to je naše poimanje opozicione uloge. Važno je sjebati aktuelnu vlast. Ako se usput i napravi šteta, nema veze, popravićemo to kad mi dođemo na vlast.

* * *

       Potpisujem sve ono što je gospodin Drašković rekao u nedavno javno vođenom TV duelu sa Fehmi Aganijem, jednim od šiptarskih lidera. Imao je, u početku, povodom Kosova i jasan stav – ne smeta nam da predstavnik Evropske zajednice ili OEBS-a učestvuje u dijalogu sa albanskom stranom. Naprotiv, treba ih zamoliti da nam ga pošalju. Upalićemo svu silu kamera i pregovaraćemo javno. Čega se plašimo – argumenata? Oni su na našoj strani. Ne odgovara Evropi separatizam. Ne zbog nas, zbog njih. Odmah bi dobili problem Severne Irske, Baskije, Korzike i da ne nabrajam dalje. Dobili bismo Evropu na našu stranu, zbog njih samih, ne zbog nas. Uz sve to, i čvrstina – ne mogu Albanci levom rukom da pregovaraju, a da u desnoj drže pištolj. Kao IRA – ako im se ne sviđa kako teku pregovori, podmetnu bombu, ucenjuju.

       Ko će da bude njihov predstavnik, neka odrede sami. Felipe Gonzales? Što da ne. Vodio je Španiju godinama i dobro im je išlo. Ne sećam se da je okarakterisan kao negativan političar ni od sveta, ni od njegovih. Došao bolji, izgubio na izborima, trenutno je bez angažmana. Ne sviđa se Miloševiću, provalio ga prilikom nedavnih izbornih manipulacija, posvađali se. Dobro, nije zgodno, ipak je Milošević predsednik države. Zamolićemo Evropu da pošalju nekog drugog. Prihvatiće. Pomozimo Evropi, da i ona pomogne nama. Nije ni njima lako sa Amerikancima. Zar su nam bolji Ričard Holbruk, Kristofer Hil ili Medlin Olbrajt nego Karl Bilt ili Lamberto Dini, pa i Felipe Gonzales, ako insistiraju. Kamo sreće da je sada još uvek februar, pa da oberučke prihvatimo ono što je Gonzales u OEBS-ovom paketu trebalo da donese, a mi ponosno odbili, za inat. Plaši me da će paket koji Holbruk donese biti gori.

       To je politika, to je stav, i dobra platforma za početak. Ponadao sam se da ćete ostati kod toga. U međuvremenu, aktuelna vlast tera svoje. Od, uslovno da kažem, platforme koju ste Vi zastupali, odabrali samo parče – čvrstinu, da završe posao pa da onda zovu Albance na pregovore. Da oponašaju Hrvate. Gospodo, kasno ste se setili. Trebalo je da se setite toga 1991. godine. Hrvati se prvi setili. Reprize ne prolaze i sada ste dobili Amerikance. Kristofer Hil umesto Felipe Gonzalesa. Baš ih briga što se ovaj ne sviđa Šešelju, a onaj prvi Miloševiću. Neće više ni da vas pitaju.

       Zar niste primetili da to više nije Vaša platforma. Zašto se niste javno ogradili. Ili Vas ja nisam od početka razumeo. Sarađujete i dalje na ovoj delimičnoj platformi. Kažete „popu pop, bobu bob“. U pravu ste kada su ljudski životi u pitanju. Ne može se ni od koga zahtevati da izigrava glinenog goluba i da albanski snajperisti treniraju na njemu. Ali, što ne ostadoste u celini na svojoj platformi, što ne pozvaste svoje birače da izađu na ulice, kao onog 9. marta. Umete lepo da govorite, ne nedostaje vam ni harizma. Bog vam dao, poslušali bi Vas, izašli bi na ulice, manje bi žrtava palo i na jednoj i na drugoj strani.

Nastaviće se …