Danas je, kao što se zna, Karadžić privatni građanin. Ne meša se u politiku. Ni u državne poslove, podrazumeva se.

* * *

       Na Palama je 7. avgusta ubijen Srđan Knežević, zamenik šefa policije u Srpskom Sarajevu. Za vreme nedavnog rata u Bosni Knežević je najpre bio komandant Jahorinskog bataljona, a onda je osnovao jedinicu „Sivi vukovi“, koja je, kako tvrdi „Blicov“ izvor, za one uslove bila besprekorno organizovana. U sastavu je imala i ruske dobrovoljce „poznate po nedisciplini, ali su čak i oni postajali jaganjci pod komandom Kneževića“. Posle rata, zbog ratnih zasluga, Knežević postaje predsednik SDS-a za Pale. Nema ni jednog razloga za sumnju u pogledu Kneževićevih ratnih zasluga, iz prostog razloga što u to vreme nije mogao makar ko biti predsednik SDS-a, tada neuporedivo najsnažnije stranke, i to za Pale, gde se praktično sve i dešavalo, od strane najvišeg rukovodstva koje je još uvek bilo zajedno.

       Zaplet nastaje posle rata, sa pojavom raznih Bjelica, koji počinju da iskazuju svoje kvalitete, koje nisu stigli da iskažu tokom rata. Knežević, zagovornik bespoštedne borbe protiv organizovanog kriminala, dolazi u sukob sa svojim partijskim drugovima i biva postavljen za zamenika šefa policije u Srpskom Sarajevu. I sa tog mesta nastavlja borbu protiv državnog kriminala i hapsi Milovana Bjelicu, šefa Direkcije SDS i direktora kontroverzne firme „Centrex“, državnog preduzeća za koje se vezuju mnoge mutne radnje, čiji bi trag mogao da odvede pravo do Momčila Krajišnika, člana predsedništva BIH. To već ozbiljno iritira Krajišnika, koji čini hitne intervencije na najvišim policijskim mestima, nakon čega pomenutog gospodina Bjelicu puštaju iz zatvora, zbog neodložnih obaveza na radnom mestu. Pri tom, gospodin Krajišnik, iskreno zabrinut za sudbinu svog ratnog druga, upozorava da Kneževiću više niko ne može garantovati bezbednost i da je to što on radi ravno samoubistvu. Naslutio čoveku šta može da mu se desi – i desilo mu se vrlo brzo, takoreći neposredno posle toga. Ubili su ga na kućnom pragu, nedaleko od Jahorine, gde je ne tako davno stekao ratne herojske zasluge. Nisu ga ubili ni Muslimani, ni Hrvati, ni mudžahedini, ni pripadnici SFOR-a. Ubili su ga njegovi ratni drugovi, hladno i vrhunski profesionalno. Sedamnaest ubojnih rana, direktno u metu. Supruga, koja je zajedno sa njim izlazila iz kola, nije ni okrznuta. I te filmove smo već gledali, neposredno posle onog tamo rata. Ratni heroji bi već jednom trebalo da shvate da njihovo vreme prolazi sa ratom. Posle rata traži se druga vrsta heroja.

       Posle pogibije Srđana Kneževića, čak i sam Krajišnik ga naziva junakom sa Jahorine. Nisam pročitao ko je sve držao pogrebne govore.

       Policijska istraga je bila brza i efikasna. Kompletno je okončana u roku od deset dana! Ljudi praktično nisu ni sumnjali ko je ubio Kneževića. Priveli su na „informativni razgovor“ 32 osobe, među njima i sina Radovana Karadžića, napred pomenutog filmadžije. Radovane, Radovane, dete ti se otelo! Praktično je trebalo samo utvrditi ko je od njih pucao. I to je utvrđeno. Ubili su ga bivši(?) Karadžićevi telohranitelji.

       Ista presuda izrečena je i drugom zagovorniku bespoštedne borbe protiv organizovanog državnog kriminala – Ljubiši Saviću Mauzeru, jednom od važnijih ljudi u policiji Republike Srpske. Ispod njegovih kola nedavno je postavljen eksploziv.

Nastaviće se …