Još uvek nisam rešio problem teme. Možda bih, umesto romana, mogao da pišem za neki časopis. Nešto kao ono za „Bazar“, u stilu – kad smo imali našu staru belu „ladu“. Međutim, i to je popunjeno. Uostalom za „Bazar“ ne bih ni pisao. Ne dopada mi se. Nisu to ona vremena kad je Momo Kapor pisao o Ani, Beogradu-011 i sl., u nastavcima. Taj čovek je genijalac. Prvi je provalio stvar. Probudi se, popije kafu, malo crta, sredi ono sa Anom do sledećeg broja, ode malo do „Lipe“, pa do Ade – i boli ga. Ne mora da dobije Nobelovu nagradu, ali se zajebava. Ili zajebava život, svejedno. Možda je u tome i suština.

       Kad smo kod „Bazara“, a možda je to i u „Politici“ bilo u insertima, ne sećam se više, a nije ni važno, u jednom od takvih listova je bilo sigurno, jer nisam samo ja to zapazio. Pročitao i moj kum, bravar, pa me pita: „Dobro, bre, kume, ti si čovek koji je završio škole, prošao sveta, ja nešto tu ne razumem, možda bi ti mogao da mi objasniš. I ti i ja smo bili članovi Partije. Je l’ se sećaš ti kada smo iz Partije izbacivali one koji su slavili slavu ili išli na slave, pa makar i kod rođenog oca i majke.“ „Sećam se, kume.“ „Pročitao sam“, nastavlja on, „piše gazdarica (tako je on zove, ne ja), da su u Požarevcu opremili jednu sobu u svojoj staroj porodičnoj kući, onako skromno, u skladu sa mogućnostima,  drveni patos i sl., a na zidu, na mestu gde je to oduvek stajalo, i sada stoji ikona svetog Nikole i kandilo, ko nekad kada se porodica tu okupljala za vreme slave.“ „Znam, kume, i ja sam to pročitao.“ „Znači li to“, postavlja kum pitanje i sve se više pali, „da su oni nas zajebavali još i tada, jer koliko se ja sećam i ona i njen muž su takođe bili članovi iste Partije, on uz to i visoki partijski rukovodilac. Za nju se ne sećam, verovatno je i ona nešto bila, zvanično ili nezvanično, svejedno.“ „Znači kume“, priznajem ja.

       Još sam jednom, ni kriv ni dužan, morao da odgovaram na pitanja u vezi pomenute gospođe, pardon drugarice. Pita me ćerka, jednom prilikom: „Tata, baš me interesuje kakvo je tvoje mišljenje o Miri Marković.“ Tek sam se bio vratio u zemlju posle dužeg boravka u inostranstvu, ne znam još situaciju, šta se sme, šta se ne sme i koliko ovo drugo može da košta, pa pokušavam da dobijem u vremenu onim klasičnim kontrapitanjem: „A zašto te to interesuje?“ Stvar je ozbiljna, ni ona više nije mala, završila fakultet, tamo i radi. Lupiće nešto, pa može da ima problema. „Ma, ništa posebno“, kaže ona, „neki dan smo nešto o tome razgovarali na poslu, pa me baš interesuje šta ti o tome misliš.“ Vidim, očekuje odgovor. „Pravo da ti kažem“, počinjem izokola,  „ja tu gospođu baš mnogo i ne znam, ali sam u poslednje vreme često čitao o njoj i, moram da ti kažem, da mi se čini da je ona u mnogo čemu posebna. Pre nego što sam pošao za inostranstvo, a to ipak nije tako davno bilo, ja o njoj nisam baš ništa ni znao. Ne znam ni da li je tada bila profesor. Sada – znam da jeste, samo ne znam šta predaje. Uz to je i pisac. Žao mi je što još ništa od nje nisam pročitao. Osnovala je i svoju partiju, znam da je i tu dosta angažovana. Kažu da pomaže i mužu u obavljanju njegovih državničkih poslova, svejedno što nisu iz iste partije. Postala je čak i akademik, i to vrlo aktivan. Putuje u tom svojstvu po svetu, drži predavanja. Verovatno je ne bi tamo zvali da je neki običan akademik. U moje vreme, prvo si morao jedno tridesetak godina da budeš dopisni član, pa te onda eventualno prime. Ne znam, doduše, ograđujem se za svaki slučaj, da u međuvremenu nije doneta neka nova uredba o prijemu u članstvo Akademije nauka, ali, u svakom slučaju, gospođa zaslužuje divljenje. Uz to, i o tome sam čitao, ona je i dobra majka, dobro vaspitava svoju decu, dobra supruga, domaćica. Jednostavno, čovek ne može, a da se ne divi svakome ko to postigne u životu, i to za tako kratko vreme.“ „Razumela sam“, kaže ćerka.

Nastaviće se …