Dan uoči izborne ćutnje – 13.03.2014. dođe nam u goste ženina tetka Dika, koju sam već pominjao u ovim mojim pisanjima i čim me vide reče – Neću da glasam za Đilasa! – Što bre, Dike?, pitam je, jer sećam se koliko ga je prošli put hvalila – Te uradio je za Beograd ovo, te za nas penzionere ono … – Šta te je to toliko naljutio? – Evo ti pa čitaj sam, kaže Dika i vadi iz cegera “Kurir”.

       Gledam naslov preko cele strane, krupnim belim slovima na crnoj podlozi, u tri reda – Đilas priznao da je radio za Beka i Miškovića!, pa nadnaslov – POTVRDA Lider DS izlazio u susret tajkunima, pa podnaslov – BEZ BLAMA Đilas potvrdio da je memorandum o razumevanju s “Lukom Beograd” potpisao istog dana kada ga je i dobio, u martu 2009. godine.  ….. U jebote!, ovoga su uhvatili, šta li je to uradio … dobro, bar će ova zemlja da se smiri, konačno su uhvatili tog državnog neprijatelja broj 1!

       Prolazim kroz tekst, pokušavam da nađem čijom istragom su gore navedena dela utvrđena – ne nađoh! Ispade da je u pitanju izveštaj anonimnog autora “Kurira” – i njegove pravne kvalifikacije onoga što je rečeno u prethodnog dana održanoj TV debati lidera nekih stranaka.

       Već sam početak izveštaja nagoveštava dugo skrivanu tajnu – “Progovorio o memorandumu. Dragan Đilas, lider demokratske stranke, priznao je sinoć, gostujući na TV Nova, da je po hitnom postupku u martu 2009. potpisao Memorandum o razumevanju  s “Lukom Beograd” i tako potvrdio pisanje Kurira i ponovo podgrejao sumnje da je, dok je bio gradonačelnik, na štetu grada sarađivao sa tajkunima Miroslavom Miškovićem i Milanom Bekom, koji su vlasnici “Luke”.” I – To je to! Auh!

       Za “Kurir”, tetka Dike i ostale njegove čitaoce – a naročito za one koji (ne)znaju ali bi morali znati kako jedan dnevni list informiše građane ove zemlje i formira javno mnjenje, treba reći sledeće: Demokratska stranka je formirala vlast posle izbora od 2008. godine, a Mišković i Beko su postali vlasnici “Luke” i zemljišta na kome se ona prostire – pre toga. Gradska vlast, sa gradonačelnikom Draganom Đilasom na čelu, je prva uočila da tu nešto nije u redu (morali su to uočiti i drugi, ali su o tome ćutali). Nije sporno da su postupkom privatizacije, po propisima ove zemlje, Mišković i Beko postali vlasnici “Luke” – To ni Đilas, ni Sud, pa ni Kurir ne mogu da im ospore. Pitanje je međutim, da li su oni “usput – đuture” mogli da postanu i vlasnici zemljišta na kome se Luka nalazi, jer sutra će oni, kao vlasnici, na primer, možda zakljućiti da im poslovanje “Lukom” ne donosi dovoljno profita, pa će odlučiti da na tom zemljištu naprave neki “Beograd na vodi”, prodavati poslovni prostor, stanove i sve ostalo što uz to ide i ….. zaraditi mnogo više para. To pitanje vlasništva nad zemljištem je u pravu poznato još od Rimskog carstva i Rimskog prava, pa do današnjih dana – na primer, u gradu Londonu, ako kupujete stan ili kuću najvažnije je da najpre pogledate koliko je liza (lease – zakup) još preostalo, jer tamo liz obično traje 120 godina, nakon čega vi jednostavno niste više vlasnik te nekretnine koja je izgrađena na zemljištu koje vam je grad dao u zakup na taj period vremena, pa se iseljavate i grad sa tim zemljištem može dalje da raspoplaže po svojoj volji. E, vidite, tu pojavu je Đilas uočio i odlučio da to pitanje pokrene, što je po “Kuriru”, tako ispada, njegov prvi greh! Dakle nije grešna ona prethodna vlast koja je sprovodila postupak privatizacije, već Đilas!

       Drugo, i još žešće – po Kuriru, Đilasovo zlodelo je način na koji je on to pitanje pokrenuo i što je – po Kuriru i najcrnje, da je on to čak i priznao! Da biste to razumeli najpre moram da “Kuriru”, a nažalost i njjegovim čitaocima, objasnim šta znači “Pismo o razumevanju” (Letter of understanding) ili Memorandum koji se takođe u istom tekstu kao termin spominje. U najkraćem to je dokument kojim stranke na početku spora ili pregovora (ako je u pitanju zaključenje nekog ugovora) saopštavaju jedna drugoj koje su njihove pozicije i stavovi – jednostavno da bi se znalo od čega se polazi u daljim razgovorima. Podrazumeva se da neke ekipe saradnika te dokumente, kao i sve ostale, formulišu i pripremaju, a zastupnici potpisuju – najčešće odmah (to je ono kad sekretarice dodaju knjige koje glavni akteri potpisuju i razmenjuju, a televizija snima). E, vidite, Đilas je to “Pismo o razumevanju” potpisao istog dana kad ga je i dobio, a trebao je, po “Kuriru”, te tajkune da zajebava bar 15 dana pre nego što to potpiše. A što da ga ne potpiše – ne istog dana već odmah, ako je u njemu verno formulisan predmet spora – oko ćega ćemo tek da se sporimo, i koji je uzgred budi rečeno on i uočio i inicirao a ne oni pre njega kojima je to bila dužnost.  Znate, u pravu, kao i u fudbalu, ima i zajebavanja i odugovlačenja, ali to čini ona strana kojoj je u interesu da odugovlači igru, a u ovom slučaju to ni gradu Beogradu, ni Đilasu nije bilo u interesu.

       Ima tu povodom ovih “teških dela” još filovanja i kvalifikacija, posebno izvučenih i uokvirenih, na primer – Servilan (crveno), pa zatim naslov u boldu ODMAH UDOVOLJIO TAJKUNIMA, pa zatim – Kuzmanović za Kurir (crveno), pa naslov JA TO NE BIH POTPISAO.

       Kuzmanović je inače bivši predsednik beogradske opštine Vračar, koji se Đilasu zamerio još u vreme kad je pretendovao da bude predsednik beogradskog odbora DS-a, ali ga Đilas nije podržao, pa je razumljivo što je “Kurir” potražio baš njega da ga pita šta bi on uradio da je bio na Đilasovom mestu. – Ja bih, kaže mudro Kuzmanović, “svaki sporazum koji ima neki obligacioni odnos najpre poslao u pravobranilaštvo”, što je u principu u redu – ako uspostavlja neki obligacioni odnos, što ovde nije slučaj, da bi “Kurir”, za one koji ne razumeju srpski, to preveo u naslov JA TO NE BIH POTPISAO.

       I sad se pitam, kako bih ja reagovao da sam član DS-a ili jednostavno navijam za tu partiju! “Kurir” zna da uoči napred citiranu izjavu Kuzmanovića koji kaže da bi to najpre slao u Pravobranilaštvo, a pitanje je imaju li oni (svoju) pravnu službu u kojoj ovakve “pravne budalaštine” prethodno idu na neku proveru. Sklon sam da verujem da ovde nije u pitanju glupost već svesno delovanje u finišu izborne kampanje, koje me neodoljivo (i ovog puta) podseća na slikanje džakova ispred Skupštine za vreme prethodnih izbora. A pravu istinu o Đilasovim grehovima ćemo eventualno saznati kad tetka Dike glasaju i njihovi glasovi budu prebrojani!

       A pitanja su i za ostale – Da li su su svi oni koji neće glasati za SNS protiv Srbije? Šta rade novinarska udruženja – UNS, NUNS i ostali – da li je njihova uloga samo da štite novine ili njihovu pažnju zavređuju i čitaoci? A moglo bi da se postavi pitanje i zaštitniku građana – Da li i Đilas spada u građane?  Pa, na kraju, i ono najvažnije – Koju mi ovakvim pisanjem šaljemo poruku onima od kojih očekujemo da nešto ulože u ovu jadnu zemlju, kojoj bez toga nema spasa? Hoće li neko da objasni ovom narodu šta znači ta ovde omražena reč – tajkun, i kaže jednostavno da je to onaj ko ima pare – stranac ili domaći, sve jedno, a samo takvi i mogu da investiraju. A sasvim je drugo pitanje, kako su oni te pare stekli – to treba da ispituju za to nadležne službe, pa bili oni stranci ili domaći, sve jedno. I sve dok se to ne shvati, a nije teško – kad bi se htelo, u ovoj zemlji će investirati tajkuni koji su došli iz Bosne i ovde napravili novine da budu potpora “džakovskoj filozofiji.”

       PS – To whom it may concern (onima koje se smatra). Autor nije član DS-a, nikad u životu nije u živo ni čuo ni video ni Đilasa, ni Miškovića, ni Beka …. – jednostavno ZABRINUTI GRAĐANIN.

DC, 13.03.2014.