Danas je bilo još lepše nego juče. Doček košarkaša ispred Savezne skupštine je bio veličanstven. Okupilo se mnogo mladih ljudi, svirali su, pevali, veselili se. To je onaj veći deo omladine. Nije važno da li ih je bilo 50 hiljada ili 250 hiljada. Bilo ih je dovoljno i bili su slatki. Možemo mi, kad hoćemo. Ustajem da se ne zaplačem. Osvajaju i drugi medalje, ali niko ne zna da se raduje ovako kao mi. Bože, samo da oni od sinoć nešto ne pokvare, da još malo uživamo u ovome.

* * *

       Košarkaše je primio i predsednik Republike. Održao je i kraći govor. Po običaju, bio je ozbiljan i on i govor. Prisutni – energija koja pokreće, umiljato su se smešili. Više predsedniku nego košarkašima. Njih nisu mnogo ni gledali. Želeo bih da vidim predsednika kako ide na utakmice,  raduje se, da skoči kad padne gol ili koš. Da se ponaša normalno, ljudski. Nije to neuobičajeno čak i među ozbiljnim političarima.

       Ministar sporta i omladine opet mi zapade za oko. Tu je negde oko četrdesetih. Ni omladinac ni sportista. Što već jednom ne razdvojimo te dve funkcije. Od pedesetak ministara, kojih sa portfeljom, kojih bez portfelja, zvaničnih ili nezvaničnih, ne bi smetalo i da je jedan više. I omladina i sport su nam jako značajni. Omladina i zbog onoga od sinoć, a sport – da nas svet gleda. Ovakvim izborom pokazali smo koliko nam je stalo i do sporta i do omladine.

       Danas čitam u novinama:  posle one lepote ispred Savezne skupštine, skinhedsi na Voždovcu presretali i tukli prolaznike. Ne sve, samo one koji im se nisu dopadali.

       Ministar za sport i omladinu će, pretpostavljam, u svom godišnjem izveštaju o radu pisati o košarkašima.

Nastaviće se …