KAKO JE POČELO – KO JE OVDE LUD? (odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA) – Nastavak 47
9 maja, 2014 u rubrici O opančarima i opancima
Kad sam stigao u London, krajem 1987. godine, Jugoslavija je još uvek bila u jednom komadu, ali su igranke već bile počele. Englezi, koji nemaju pojma o vicevima, strašno su me nervirali sa jednim jedinim koji su valjda o Jugoslaviji i znali: „Mr. Colic, znate li koliko će u budućnosti biti država u Evropi?“ Naravno, nisam znao. „Devet“, odgovarali bi na svoje pitanje sami, „jedna u Evropi i osam u Jugoslaviji.“ Skoro da su bili u pravu.
Bilo je svakojakih gluposti u tom periodu. Imali smo svojevremeno nekakav zajednički posao izvoza lekova sa „Lekom“ iz Ljubljane za Nigeriju, pa kad je posle jednog od državnih udara u toj zemlji Nigerija obustavila plaćanja, nama su ostale njihove menice umesto para. Pozove me Metod Dragonja, tadašnji generalni direktor „Leka“ i kaže da će njegova saradnica Majda, zaboravio sam prezime, biti sutra u Londonu, pa da je primim i da se dogovorimo oko tih menica. Dobro, kažem ja, neka dođe. I sutradan dođe gospođa. Ja ustanem ljubazno da je pozdravim, jer zemljakinja je, došla iz daleka. Ponudim je da sedne, ona neće „dok se ne dogovorimo na kom jeziku ćemo da pregovaramo“. I odmah predloži da biram: na engleskom, slovenačkom ili hrvatskosrpskom. Ja sednem, da se priberem. Sede konačno i ona. Neće ni kafu da popije. Koje je ovo ludilo, pitam se, kako li je tek tamo u Jugoslaviji i nadođe mi želja da se malo zezam. Uozbiljim se, u skladu sa trenutkom, i pitam: „Poštovana gospođo, kako ono rekoste da se Vi zovete na engleskom i, ako biste bili ljubazni, da mi to spelujete, da ne pogrešim u izgovoru.“ Tu se ona malo zbuni. „Majda“, reče. „Majda“, ponovim pažljivo, „da li sam dobro izgovorio.“ „Da“, potvrdi ona. „Gospođo Majda, predložite Vi na kojem jeziku hoćete da razgovaramo. Što se mene tiče, možemo i na engleskom. Hrvatskosrpski razumem, ali me plaši da nešto ne pogrešim, više mi leži srpskohrvatski koji vi niste predvideli kao moguću opciju. Slovenački mi je oduvek bila želja da naučim, ali, eto, ne stigoh.“ I verovali ili ne, razgovarali smo nas dvoje – Jugoslovena, negde 1990. godine – na engleskom, za koji se gospođa opredelila. Tad mi je već sve bilo jasno.
Nastaviće se …