U Londonu sam, koje službeno, koje privatno, ostao skoro osam godina. Bilo je mnogo zabavno, lepo, ružno, teško, lako, prijatno, neprijatno, uspešno, neuspešno, surovo, ponekad čak i opasno, ali nikad dosadno. Sreo sam mnogo ljudi, i naših i Engleza i svih drugih fela. I oni su bili kao i pomenuti pridevi, s tim što ih je bilo i dosadnih. Još uvek nisam odlučio da li da o tom periodu detaljnije pišem, treba mi samo za to čitav Roman, ili samo ovako, uzgred, kao do sada. Plaši me da ne skliznem u memoare, a objasnio sam već zašto to još uvek ne bih hteo. Plaši me i da se ne naljuti neko od pomenutih ili nepomenutih, može da dođe do ružnih reči, a onda bih, hteo ne hteo, morao sve da ih stavim u Roman. Bolje je ovako, za sada, mada je, moram priznati, sa književog aspekta to šteta. Od svih književnih formi meni je najomiljeniji Čas anatomije, pokojnog Danila Kiša. Da čitaoci Romana ne bi eventualno bili uskraćeni i za taj, moguće, drugi deo, preduzeo sam i razumne mere opreza. Pohranio sam taj drugi deo na sigurno mesto, za slučaj da me neki Rumun ne kresne, zato što sam mu psovao majku šiptarsku. Takva su vremena, saobraćaj je vrlo živ, a ima i mnogo onih sa stranim tablicama.

* * *

       Zaboravio sam na početku da kažem ono klasično: sva lica i događaji iz ovog romana su izmišljeni. Svaka sličnost sa poznatim ličnostima i događajima je slučajna. Čak i ono o Draganu Tomiću. Mi bar imamo mnogo i Dragana i Tomića.

Nastaviće se …