KAKO JE POČELO – KO JE OVDE LUD? (odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA) – Nastavak 50
12 maja, 2014 u rubrici O opančarima i opancima
I dok tako razmišljam o Miletu, sećam se – lepa su to vremena bila. Na Kopaonik sam prvi put otišao u petnaestoj godini. Pre toga nikad nisam stao na skije. Poveli me na neki dvonedeljni trening funkcioneri lokalnog smučarskog kluba „Čukarički“, Ilija Bajić i Živorad Radenković, zvani Kiža, skakač (na skijama, ne uvis – mali je bio rastom). Pobedio ja prethodne jeseni na nekom lokalnom krosu u Košutnjaku koji su oni organizovali i kaže mi Kiža: „Ti bi mogao da budeš dobar za lang lauf, hoćeš li da ideš s nama na Kopaonik?“ „Hoću kažem ja“, pa tek onda pitam, „a šta vam je to lang lauf?“ „To ti je trčanje na skijama.“ I tako, odem ja na Kopaonik. Od objekata postojao je samo Planinarski dom „Olga Dedijer“, onaj što je kasnije izgoreo (na istom mestu je sada i ovaj novi), Vojni dom, na mestu gde je i sada i Avalina kuća (stara) ispod Karamana. U „Olgi Dedijer“ smo svi spavali. U potkrovlju, koje se prostiralo duž celog Doma. Ventilacija nije bila problem, jer krov nije baš najbolje dihtovao, pa smo spavali u jaknama, onako obučeni. Skijanje, ne kao ovo današnje – ski-pas i slično. Toga nije bilo. Kreneš od Krsta (tamo gde je Meteorološka stanica) i polako do Milančeta, tako smo od milošte zvali Milanov vrh (Suvo Rudište, kako su nas iz geografije učili). Stigneš tamo oko podne, strmekneš se nazad do Krsta i dosta za taj dan. Ako pokušaš još jednu turu, uhvatiće te mrak. Meni nije smetalo što nisam bio alpski vozač već „laufer“. Naprotiv, bio sam pokretljiviji i brže sam stizao do Milančeta, pa tako ponekad napravim i dve ture.
Potom su u Domu počinjale vanskijaške aktivnosti. Mnogo je bilo lepo, naročito zbog toga što je u istom Domu bio i centar zimske skijaške prakse Srednje fiskulturne škole iz Zemuna. Smene su dolazile i odlazile, samo smo mi tamo bili stalni inventar. Napadali smo devojčice, a boga mi, kad se poodraslo, i njihove nastavnice. Ni one se nisu bunile. I, moram da kažem da se iz tog perioda ne sećam ni jedne ozbiljne frke. Nije bilo ni noževa, ni pištolja, ni vršnjačkog maltretiranja, kako se to sada stručno kaže.
Kasnije sam upoznao mnogo šašavu družinu iz Smučarskog kluba „Avala“ i prešao kod njih. Mile Brlja, od koga su i krenule ove asocijacije, takođe je bio iz „Avale“. Na Kopaoniku smo, sa kraćim prekidama – odeš do Beograda baš kad moraš, provodili celu zimu. Već polovinom decembra se okupljamo i tamo smo sve do kraja marta. U „Avali“ smo imali jednu montažnu baraku u kojoj je bila kuhinja i magacin. Imali smo i Miloša Čeperkovića iz potkopaoničkog sela Šipačina, koji je držao sve funkcije, i domar, i magacioner, i kuvar. Pre nego što pođemo iz Beograda, dogovorimo se ko će šta da ponese: po jednu veliku konzervu žutog sira (to je bila donacija odnekud, ali je moglo da se nabavi), kilo slanine, kilo pasulja, kilo šećera, kilo limuna (za čaj-šerbet) …, ostalo ko šta može. Sve to damo Milošu, koji nam od toga kuva. Kad počinje da nestaje, snalazimo se, počev od „bona više“ u „Olgi Dedijer“ od učenika Srednje fiskulturne škole, do časova skijanja. Sećam se jednom prilikom, prosuo Miloš u svom selu priču da u Avalinoj kući ima jedan doktor (Prca, tako smo ga zvali, student medicine) i jedan sudija (ja – student prava). Navalili seljaci da dolaze, Prca ih značajno kucka i deli aspirine, ja pišem neke molbe, žalbe … oni nama kokoške, sir, slaninu, krompir – sve dok nam neko nije rekao da zbog toga možemo i da odgovaramo jer se neovlašćeno bavimo pružanjem tih usluga.
Nastaviće se …