U martu bih se selio na Savu – počinjala je sezona veslanja. Veslao sam u „Partizanu“, sve do odlaska u vojsku. To mi je u stvari bio glavni sport. Ono na Kopaoniku je bilo iz ljubavi.

       Veslački treninzi ionako traju po nekoliko sati, a mi smo na Savi provodili po ceo dan. Imali smo na klubu svoje kabine u kojima smo držali garderobu „za izlaz“ – farmerke i patike. Odatle smo odlazili na igranke, na fakultet – kad se mora, a zatim nazad na Savu. Po završetku državnog prvenstva, krajem jula–početkom avgusta, nastupa pauza. Idemo na more, u grupama po nas nekoliko. Baze su nam bila omladinska ferijalna letovališta kojih je bilo svuda po Jadranu – kao prolaznici. Nigde nismo uplaćivali celu smenu od 15 dana. U početku, kako se ko zaljubi, on tamo i ostane, pa se grupa ubrzo rasturi. Kasnije smo pre polaska na put ustanovili pravila – nema zaljubljivanja. Kad stignemo, ne smemo nikom da kažemo da smo prolaznici. Operacija izvlačenja se obično obavljala u toku noći. Ostaju adrese i brojevi telefona, tako da to vrtiš cele godine.

       Imali smo u klubu – donji špic Ade Ciganlije, jedan betonirani košarkaški teren gde smo igrali mali fudbal. Retko je ko mogao da nam se suprotstavi. Jedne godine, za vreme letovanja, u internacionalnom ferijalnom kampu „Borik“ u Zadru, organizovan je turnir u malom fudbalu. Mi se, naravno, prijavimo i pobedimo! A učestvovale su i lokalne fudbalske ekipe. U finalu smo igrali protiv „Jedinstva“ iz Zadra. Sistem koji smo igrali bio je jednostavan: 4 -1 – 1. U odbrani četiri veslača i niko ne može da prođe, jedan „vezni“ i jedan u napadu – Sloba Samardžić iz OFK „Beograda“, koga smo negde tamo našli. Ne Spasoje Samardžić, iako je to bila ista ta generacija. Spasoje Samardžić i Joška Skoblar su bili jedan od najboljih krilnih tandema u našem fudbalu. Mi smo učestvovali pod imenom „IKI BLIKI“, a šta je to značilo nismo ni mi sami znali. Kako nam je posle objasnio Bora Lukić, kasnije ortoped na Institutu za majku i dete na Novom Beogradu, koji je otišao da nas prijavi za učešće, pitali su ga kako se zovemo, a on počeo da nabraja naša imena. Oni su ga prekinuli: „Ma, ne to, ime kluba! “ Onda im on rekao: IKI BLIKI IZ PLEMENA AGA PO, na šta su mu rekli: „Ne može to, dugačko je“. I tako ga skratili na „IKI BLIKI“.

       Dakle, pobedimo mi na tom turniru, a uveče je bila fešta u našu čast. Umesto pehara, dimižana vina. Pevaju duo DD, Mira Pejić i Vanja Stojković – Rini blini žut bikini. Radmilo Armenulić nije bio prisutan. Verovatno tada nije ni znao za Miru Pejić.

       Iz tih veslačkih dana, od ljudi koji se i danas sreću na javnoj sceni, pomenuo bih Danka Đunića, poznatog biznismena, a od ljudi koji su u svojoj struci najviše dosegli, to je svakako prof. dr Ivan Sjerobabin, zvani Sjera, bivši upravnik Klinike za maksilofacijalnu hirurgiju u Beogradu, jedan od naših najpoznatijih maksilofacijalnih hirurga, iako me je u životu više puta mučio, jer sam ja, kad sam morao, pristajao da mi jedino on vadi zube. Uputim se pravo na Kliniku, tu me zaustave dok ne dođem do njega i, naravno, pitaju zašto ga tražim. Ja kažem: „Da mi izvadi zub.“ „Iju“, kaže jedna mlađa doktorka, „profesor nema druga posla, nego da vama vadi zub.“ „Pa“, gledam je, „pristao bih da mi vi to uradite, pa šta bude.“ Utom naiđe Sjera i prekide pregovore. „Šta je, Čoliša, otkud  ti  ovde?“ „Evo, pregovaram sa doktorkom da mi izvadi zub.“ Doktorka se prva snađe: „Ipak će to profesor bolje da uradi.“ Nestade, a mene ostavi kod pomenutog kasapina koji obično ima dva metra, a srazmerno tome i broj kilograma.

       Inače, bili smo mnogo šašavi. Sećam se, jednom prilikom, bila je zima, te večeri u prostorijama kluba na Terazijama je trebalo da čekamo Novu godinu, a na Savi smo ostali sve do mraka. Tada se na Adu išlo čamcem, jer je krak gde je sada jezero još uvek bio plovan. Imali smo na klubu jedan čamac za prevoz, koga smo zvali dereglija. Vesla onaj ko prvi uđe u njega. Svi žure da ne zakasne na doček, pa trčeći uskaču u čamac. Za veslima Zaja, as veslački, ali malo na svoju ruku. Viče: „Dosta potopićemo se“, ali niko ne sluša. Čamac već do nivoa vode, a niko neće da izađe. Zaja, besan, zavesla. Svi hoće napolje, a on kaže: „E, sad više ne može. “ U čamcu tajac. Voda na dva centimetra od ivice. Ne smeš da se pomeriš da ne poremetiš ravnotežu. Dođosmo nekako do pred samu obalu, na nekih desetak metara. U tom ludi Peđa, zvani Čvor, podvrisne: „I ju hu! „, što je bilo dovoljno da čamac počne da tone. Dokobeljamo se nekako onako mokri do obale. Bogu hvala, svi na broju, i odmah krene zajebancija. Aca Stojanović, zvani Aleksije, imao je novi grombi kaput. Kupili mu njegovi za Novu godinu. A bio je jedan od onih koji je morao čak i da pliva do obale. „Ma lako je tebi“, zezamo ga, „imaš dobar kaput, pa ti nije zima.“ Bili smo ne samo šašavi, već i zdravi. Ne sećam se da se posle tog kupanja u nevreme neko žalio na prehladu.

       Lepa su to bila vremena. Bili smo siromašni, ali smo imali bogatu mladost. Sida, droga, homoseksualci, pedofili i slično, još nije bilo pronađeno, tako da za to nismo ni znali, pa se time nismo ni opterećivali. Bilo je i šamara, ali se to sportski podnosilo.

Znate onaj vic: u kupeu brzog voza jedna gospođa  prekrstila noge i čita svoju knjigu. Voz se ljulja, a bogami i ona. Preko puta nje jedan gospodin čita svoje novine. Ne može da se skoncentriše od ljuljanja. Odlaže novine. „Gospođo, mogu li nešto da vas pitam?“ „Da, gospodine! Recite.“ „Gospođo, ja bih Vas jebo!“ „I, ju!“, skoči gospođa i opali mu šamar. On, ništa. Uze svoje novine i nastavi da čita. Posle nekog vremena, gospođa, još uvek besna, obrati mu se: „Mogu li ja Vas nešto da pitam.“ „Da, gospođo, svakako!“ „Da li Vi uvek tako, kad vidite zgodnu ženu, direktno …“ „Da, gospođo! “ „Pa, onda mora da ste se u životu mnogo šamara nadobijali.“  „Jesam, gospođo, al’ sam se i najebao!“ A ima taj vic, anegdota, šta li je, i svoj dodatak, kao rezervnu varijantu, za svaki slučaj. „Daj mi, daj mi, daj mi, daj mi, daj mi, daj mi, daj mi … “  „Ma, evo ti, kad si tako dosadan!“ Naravoučenije – ne jebe lep i pametan nego uporan.

       Sportom smo se bavili iz ljubavi – ko je šta voleo i ka čemu gravitirao. Probaš, ne ide, odeš na drugi sport. Sve je bilo besplatno, a ne kao sada. Kao da bi moj otac mogao da plati svu tu zajebanciju i ono čime sam se ja sve bavio ili pokušavao da se bavim. Niko nije uobražavao da će od toga da živi, moralo je i da se radi, pa sam tako i ja po završetku studija i povratku iz vojske sa svim tim prekinuo. Negde sam već napomenuo šta mi je otac svojevremeno rekao: do 24. godine (uključujući i vojsku, da ne bude zabune) te poznajem i izdržavam. Završio sam do tada i fakultet i vojsku.

Nastaviće se …