Vojska je za mene – u početku, bila frustracija. Kasnije sam se snašao.  Bio sam u mornarici, što nije bilo uobičajeno za one koji po završenom fakultetu idu u vojsku na godinu dana, jer mornarica se duže služila. A tamo su me poslali iz „Partizana“, sa idejom da po završetku obavezne obuke na proleće budem prekomandovan u Split i veslam za „Mornar“, u to vreme jedan od najboljih veslačkih klubova u zemlji, i tako ne izgubim sezonu, što je u veslanju jako važno. Nije im bilo teško da to srede, jer su u Upravnom odboru kluba bili sve sami generali.

       Elem, krenem ja u vojsku posle tri dana „žurke“ koja je kod mene trajala i to tako što su me drugari ubacili u voz za Pulu, jer sam ja od umora hodajući spavao. Kako sam tamo posle dva dana stigao, nemam pojma. I naravno, takav nikakav, ništa nisam ni shvatao. Smestili su nas u „Sauru“, ogromnu kasarnu koja je, kako sam kasnije čuo, u vreme Austrugarske bila zatvor. Najgore je bilo dok nas nisu rasporedili u pojedine jedinice. Šeta 500 ljudi izgubljeno po unutrašnjem dvorištu, svi isto obučeni u radnu lanenu uniformu koja visi ko džak, a kapa na ošišanoj glavi pala na oči. Ja, gde sednem, tu zaspim. Kad prođe neko od starešina, a najgori su oni najniži – desetari i razvodnici, drekne – što spavaš, pa još traži da ga onako bunovan, i pozdraviš. Trajalo je to nekih dva dana, dovoljno da oguglaš i da zaboraviš i ko si i odakle si i zašto si tu. A okruženje za priču. Odvedu nas da vidimo more, a jedan kršni Bosanac pored mene, gleda u ono parče Pulskog zaliva i kaže: „Majku mu jebem, meni su pričali da je to more mnogo veće.“ Kasnije sam čuo da je od nas 500, podeljenih u tri čete, bilo samo nas trojica s fakultetom. Pored mene, jedan oficir duge plovidbe, Branko Horvat, s kojim sam se kasnije i družio i jedan pravnik, Zagrepčanin, koji nije bio u mojoj četi, pa se nismo ni viđali. A najgore je bilo kad komanduju zbor –  treba da se uredno postrojiš, ali prethodno moraš da nađeš svoje, što meni totalno indisponiranom nikako nije uspevalo. Onda me vodaju onako izgubljenog da prepoznam moje i obično bi to potrajalo dok me neko od njih ne prepozna, a komandir kaže: „Gde si, nesrećo, degradiraće me zbog tebe.“

       I tako sam ja u tih prvih par dana postao već prilično poznat, a vrhunac je usledio kad su nas potom, valjda trećeg dana, prozivali, jednog po jednog, da se lično predstavljamo komandiru čete, koji je na osnovu kvalifikacija i procene drugih osobina pravio odgovarajuća raspoređivanja. Kad sam ja došao na red, prvo sam primetio da između stola za kojim je komandir sedeo i klupe gde ja treba da sednem ima bar deset metara. U momentu mi je proletelo kroz glavu ono što sam negde pročitao o Staljinu – da je on to praktikovao da bi se oni koje on prima osećali što nižim. Kad me je komandir čete Stanko Šebenik, još uvek se sećam njegovog imena, ugledao – zavapio je: „Kuku, majko moja, pa zar ovaj meni da zapadne.“ Kad se pribrao, upitao je pažljivo. „Kaži kako se zoveš. Polako nemoj ničega da se plašiš, vojska je škola gde mnogo toga što je propušteno može da se nauči.“ Zvučalo je to kao fraza koju je izdeklemovao u skladu sa Pravilima službe za takve situacije. Kad smo nekako prošli to kako se zovem – prezime i ime, usledilo je, po njega, verovatno najosetljivije pitanje:  „Imaš li ti, Dragiša, nešto od škole?“ „Imam“, promumlam ja tiho. „Šta?“, iznenadi se on. „Prava“, kažem ja. „Molim? Šta si rekao, govori glasnije, ne čujem te.“ „Prava“, ponovim ja malo glasnije. Tu on poče da se smeje: „Ej, nemoj da me zajebavaš, znaš li ti šta su to prava.“ „Znam“, kažem ja. „I ti hoćeš da mi kažeš da si ti završio pravni fakultet, i to u Beogradu.“ „Da, kažem ja“, već malo glasnije. „Bože“, reče on, „da sam juče umro, ne bih znao da postoji i mutav pravnik.“ Ipak, za svaki slučaj, rasporedio me je u obične vojnike, arbajtere……

Nastaviće se …