KAKO JE POČELO – KO JE OVDE LUD? (odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA) – Nastavak 55

19 maja, 2014 u rubrici O opančarima i opancima

Međutim, stvari su se iskomplikovale po završetku obuke u Puli, uoči redovnih prekomandovanja, što je trebalo da usledi uskoro. Pozovu mene u kancelariju komandanta bataljona, a kad sa tamo došao, čujem unutra neku gužvu. Nesrećni Stanko Šebenik objašnjava nekom kapetanu bojnog broda (rang pukovnika) koga ne poznajem, da je to neka greška, jer sam mu ja lično rekao da nikad nisam uzeo veslo u ruke, te da me je on i oslobodio toga zbog drugih obaveza. Ispostavilo se da je taj oficir došao da me vodi u Split, jer su mu tako iz Beograda javili.  „Jesi li ti taj i taj?“ „Jesam.“ „Jesi li ti veslao u ‘Partizanu’?“ „Jesam.“ Tu mene izribaše pošteno svi koliko ih je tamo bilo, ne sme vojnik tako da se ponaša, a kazna je trebalo tek da usledi. Vidim ja da to neće na dobro da ispadne, potegnem neke veze iz Beograda i umesto u Split, prekomanduju me u Novi Sad, na „Kozaru“, komandni brod rečne flotile, sa karakteristikom: može da bude od koristi za neke prateće, nevojne aktivnosti. Rasporedili su me u tzv. sedmi brodski odred, gde spadaju kuvari i ostali. Ja sam bio zadužen za nabavke i magacin. Plovimo brodom od Bezdana do Kladova, svraćamo usput na pijac, kupujemo potrebne namirnice, posle sve to smestimo u magacin i ja, po listi koju sastavi moj komandir, to izdajem kuvarima. A bilo je u magacinu i vina pa su dolazili kod mene – kuvari naprave desetak šnicli više, ja natočim vina, lepota.

       Nisam ni tamo pričao o veslanju, lepo mi je bilo i bez toga, jer je za brodski čamac bio zadužen jedan mornar, Šiptar iz Ulcinja, kome nisam imao razloga da zavidim. Potezali su ga kad god bi se nekom prohtelo da ide na obalu. Negde pri kraju mog vojnog roka, u leto, održavali su se veliki vojni manevri kompletne rečne flotile uz učešće aviona, helikopterta i čega sve ne. Na obalu pristiže admiral flote, ovi na brodu već postrojeni u špalir za doček, pomenuti Šiptar kreće sa čamcem da ga preveze na brod, a meni narediše da i ja pođem i nađem se admiralu ako nešto zatreba, da ga pridržim ako se zaljuja čamac i tako to. Kad sigosmo do obale, onaj Šiptar ostavi vesla i skoči da pruži ruku admiralu, što je bila velika greška, jer čamac se na vodi drži stabilnim samo pomoću vesala. Ja, šta ću, skočim i prihvatim vesla i u tom položaju ostanem i kad je admiral seo u čamac. Onaj Šiptar, ne propusti da od toga napravi šou: „Miči se odatle“, reče mi povišenim tonom, „nećeš valjda ti da voziš admirala.“ Kao da on sam nije bio kriv što sam tu seo da ne upadnu u vodu i on i admiral. „A što da i ne veslam“, probudi se nešto u meni. Okrenem se iza leđa, snimim situaciju, a trebalo je proći između nekih usidrenih šlepova, nimalo jednostavno, i zaveslam snažno, ne gledajući pozadi. Kao nekad kad smo tim veštinama osvajali ribe na Adi. Proveslam ja to za priču, tako da su i admiral i oni na brodu koji su sve to posmatrali bili zapanjeni. A sve to završim efektnim potezima – veslaš pravo do nekih 5-6 metara od broda, onda snažno pobodeš levo veslo u vodu, čamac se okrene za 90 stepeni i stane bočno uz sam brod kod samog stepeništa. Ja čvrsto držim čamac na vodi u stavu – nije to ništa. Admiral zakorači i jednim korakom stupi na brod. Oni ga tamo u stavu mirno čekaju, a on se okreće meni i pita: „Odakle si ti?“ „Iz Beograda“, odgovorim mu mirno. Posle se o tome dugo pričalo, a ja sam za nagradu „unapređen“ za komandanta čamca, a onog Šiptara su prebacili u magacin. Naravoučenije – ne zaleći se!

       Sa komandantom broda sam se dobro slagao. Taj čovek je imao velikog uticaja i na neke moje kasnije poglede u životu. Bio je mlad – kapetan bojnog broda sa svojih trideset i kusur godina. Vojničina a lafčina. Ja sam bio malo stariji od ostale vojske, a valjda sam se u nečemu razlikovao i od oficira koji su ga okruživali, on je to prepoznao, pa me je tako i tretirao. Znali smo da za vikend odemo zajedno u Beograd, da gledamo „Zvezdu“.  Za „Zvezdu“ sam navijao od malih nogu, iako sam veslao za „Partizan“. Pitam ga da li mogu za vikend u Beograd, a on kaže: „Snađi se!“ Ja napišem četiri dozvole: jednu za petak, od Novog Sada do Beograda, drugu za taj isti dan od Beograda do kuće i obrnuto za nedelju uveče ili ponedeljak ujutru od Beograda do Novog Sada, gde moram da stignem do sedam sati na jutarnju smotru na palubi koju vrši komandant broda lično. Stignem ja jednom u zadnji čas i pravo u stroj. Komandant stavio ruke na leđa, ide polako, stade pred mene i oštro mi naredi da izađem iz stroja i da mu se kasnije javim na raport. Šta je sad – koji mu je, pitam se ja i u skladu sa tom dilemom krenem kasnije onako drugarski kod njega u kabinu na raport. On sedi za svojim stolom, a kad me vide, razdera se, naredi mi da mu se obratim u skladu sa pravilima službe i izbaci me napolje. Ponovim ja to kako sam najbolje umeo, stojim mirno pred njim, on šeta i sikće: „Ako hoćeš i dalje da imaš status koji imaš, moraš to i da poštuješ – u 7.00 moraš da budeš u stroju, obrijan i doteran onako kako je propisano, drugima za primer. Detalji me ne interesuju, mogao si da se vratiš i u minut do sedam. Ako to možeš, u redu. Ako ne možeš, reci.“  „Mogu!“, odgovorio sam bez razmišljanja.

       I pridržavao sam se toga, ne samo u vojsci, već i kasnije u životu. A pokušavao sam to da tražim i od svojih saradnika. Neki su to shvatili, neki nisu.

Nastaviće se …