Sa poslom sam imao sreće. Već negde početkom svojih tridesetih zadesio sam se u „Energoprojektu“, tada  jednoj od najboljih firmi u zemlji. Tu mi se pružila prilika da izučim zanat pravnika, i to nisam nikada zanemarivao. U „Energoprojektu“ sam dosta putovao, naročito po Africi, koju sam prošao uzduž i popreko. Početkom svojih četrdesetih, prešao sam u „Interexport“.

       Krajem 1987. otišao sam za direktora „Inexove“ firme u Londonu, na četiri godine, tako se tada išlo, još uvek u uverenju da ću po povratku biti ono što mi je obećano. Ovo spominjem samo zbog toga što sam ispao naivan i nisam razmišljao da bih ja tamo, zlu ne trebalo, mogao i da ostanem. Čak ni onda kad su izbile sankcije i kad su svi bežali tamo.

       Maja 1992. novo rukovodstvo mi je reklo da su zadovoljni mojim rezultatima i ponudili mi još jedan mandat u Londonu. Naravno da sam prihvatio. Obustavio sam sve pripreme za povratak i sina upisao tamo na fakultet – City University of London. Taman kad sam to završio, javili su mi da treba da se vratim i dužnost predam Nikoli drugom Ljubičiću. U Srbiji je bilo sve rizičnije, pa je malog trebalo poslati negde na neko sigurnije mesto. A u Londonu je već bio, zatekao sam ga kad sam došao, a pobegao je kad sam zatražio da mi podnese pismeni izveštaj o nekim poslovnim poduhvatima (tako je to dok sam bio u Beogradu predstavljano), koje je radio zajedno sa Radoslavom Laletom Sekulićem, tadašnjim direktorom „Javora“ iz Ivanjice i jednim lokalnim biznismenom, Aronom Nejtonom, a koje ja nikako nisam uspevao da razumem. Pobegao je, bez izveštaja, i požalio se tati, Nikoli Ljubičiću prvom, da sam ga maltretirao. Ko je smeo njega tada da maltretira, pa nisam ni ja baš toliko šašav. Svejedno, unapredili su ga – postao je zamenik generalnog direktora i postao je meni direktno nadređen!

       Kad su mi rekli da treba da se vratim – nepunih mesec dana po odluci da tamo ostajem, pa još kad sam čuo ko treba da me zameni, poterao sam ih sve u pizdu materinu, napustio „Inex“ i odlučio da ostanem u Londonu dok mi sin ne završi to što je započeo. Šta sam drugo mogao. Ako se drugi zajebavaju sa mnom, nije moj sin za to kriv, šta ću sada sa njim, više nije ni za tamo ni za ovde. Ne smem i njegov život da upropastim. Ja sam ga u sve ovo uvalio.

       Znao sam da ono što sam bio uštedeo nije za sve to dovoljno, pa sam počeo da taksiram. Ne onaj crni gospodstveni taksi što ga slikaju za novine, licenca za to se godinama čeka. Mini cab, to je taksi koji postoji u svakom kraju Londona. Gazda, najčešće Indus, zakupi neki podrum i tu instalira radio-stanicu. Dođeš sa svojim kolima, on ti iznajmi priključak-antenu koju staviš na kola, staneš u red i čekaš da te prozove i da ti da vožnju. Računam, dok platim gazdu, povećano osiguranje, benzin – prvih 30 funti nisu moji. Da bih još toliko zaradio, treba da radim ceo dan. Šta ću, morao sam. Nije bilo lako – znate ono, imao pa nemao! Sećam se jednom prilikom, radio sam u High Gate ariji (severozapadni London), tamo gde se nalaze stadioni „Arsenala“ i „Totenhema“, rezidential arija, pa svakog možeš da sretneš. Prozove me gazda i kaže da prihvatim mušteriju koja ide za Hitrou. Pogledam, prema meni ide Rus, koji radi u ruskoj ambasadi i koji mi je do juče bio na stalnoj apanaži. Nisam to mogao da izdržim, ne zbog toga što me je sramota, časno je to što radim,ali  plašio sam se priče i svakojakih pitanja sve do aerodroma. Izašao sam iz kola, da me ne primeti, otišao do gazde i zamolio ga da tu vožnju dā nekom drugom.

       Iz Londona sam krenuo 13. jula 1995. godine, iste nedelje u kojoj mi je sin diplomirao, iznajmljenim kombijem sa ono malo stvari što sam želeo da ponesem za Jugu. Putovao sam dva dana.

       Kad sam se vratio, bez igde ičega, čak i bez posla, a znate koja su to vremena bila, osećao sam se kao da su me iz padobrana spustili. Ništa više nije bilo kao pre. Sedeo sam tako, čak ni posao nisam pokušavao da nađem. Jednog dana pozove me Sloba Šarenac, tadašnji predsednik „Ineksa“: „Gile, kad si se vratio? Navrati na kaficu – ovo je tvoja firma.“ “ Hvala ti, Slobo, ali to više nije moja firma.“ “ Nemoj da si na kraj srca, nego da dođeš. Znaš ti da sam ja bio fer prema tebi i da nisam ni za šta kriv. Takva su vremena bila.“ Otišao sam, posle nekoliko dana. Lepo me je primio i insistirao da preuzmem mesto direktora Pravnog sektora. Hvala mu! Međutim, nisam izdržao duže od godinu dana. Nije to više bilo kao nekad.  Potom sam se jedno vreme bavio konsultantskim poslovima, a zatim otišao u advokate, gde sam, evo, još uvek.

       Kad je reč o konsultantskim poslovima, nije to loše, a najbolje je kad je onaj koga savetuješ glup. Znate ono: ako je glup – savetovao ga ili ne, ništa ne pomaže, a ako je pametan, tvoj mu savet i ne treba.

Nastaviće se …