KAKO JE POČELO – KO JE OVDE LUD? (odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA) – Nastavak 57
21 maja, 2014 u rubrici O opančarima i opancima
Opet sam uozbiljio stvari, pa da ih malo razvedrim. Znate kako se postaje savetnik? Ima jedan dobar vic o tome.
U jednom toru su sve mlade junice. U drugom delu, naravno razdvojenom ogradom, dva bika – jedan mlađi, sve frkće i kopitama udara u zemlju, hoće da preskoči ogradu i tamo napravi ršum. Onaj drugi – stariji, čuči u ćošku na zadnjim nogama i posmatra onog mlađeg. „Stani“, kaže mu, „ne radi se to tako. Prvo treba da izmeriš visinu ograde i rastojanje, kako bi izmerio potrebnu dužinu zaleta.“ Ovom mlađem se to dopade, ali upita: „A šta ako ne izračunam dobro dužinu zaleta, nisam ti ja nikad bio dobar iz matematike, pa mi muda ostanu na ogradi?“ „E, vidiš, to je rizik. Ako ti se to desi, ideš u savetnike!“
Sećam se, i ja sam jednom tako otišao u savetnike. Bio sam član tima koji je radio na nekom projektu izgradnje kapaciteta za preradu vune, pa su me bili zadužili da o tome referišem na kolegijumu. Pomenem ja tako, uzgred, da smo u radu koristili i iskustva Novog Zelanda, gde ima mnogo takvih kapaciteta, jer oni imaju milione ovaca. Pomenuo sam pri tom i cifru, koje se više ne sećam. Moj generalni, fasciniran tom cifrom, prekide me: „Kako izbroje tolike ovce! “ Ja zastanem, šta da mu odgovorim, pa onako šašav kakav sam oduvek bio, rekoh: „Vrlo jednostavno, izbroje im noge, pa podele sa četiri.“
* * *
Ovo sam počeo da pišem 1998. godine. Imao sam vremena na pretek. A bio sam i sam. Posle jednog „incidenta“ koji mi se desio, žena – sa kojom sam dotle bio skoro 30 godina u braku – „zahvalila mi se na saradnji“. Ne krivim je, potiče iz krajeva gde je pitanje časti i poštenja važnije od života. Želim joj sve najbolje u životu – ona je majka moje dece, sa kojima sam, bogu hvala, ostao u dobrim odnosima. Ispalo je da je ovako i bolje. Želeo bih da je i njoj tako.
Iselio sam se iz onoga što sam trideset godina stvarao i preselio se u jednu garsonjeru na sedmom spratu u Cvijićevoj ulici. Trebalo je, u tim godinama, bez igde ičega, krenuti od početka. Gaga je bila jedina osoba koja mi je tada dolazila. To mi je mnogo značilo. Bio bih presrećan kad dođe i nesrećan kad odlazi. Sve me je više obuzimala, a bio sam u silnom strahu – kako ću kad ode. Jednog dana, kad sam se vraćao sa Topčiderskog groblja gde su mi roditelji sahranjeni, zastao sam, izašao iz kola i otišao do ivice napuštenog strelišta ispod groblja. Ne, nisam mislio da skačem. Ne volim ja predstave te vrste. Ali šta ću ako budem morao? Može to i elegantnije da se izvede. Znate ono – otkazale kočnice.
Nisam ni dozvoljavao sebi da umišljam da bi Gaga, onakva kakvu je bog dao – lepa, mlada, pametna, iz dobre porodice, patrijarhalno vaspitana, mogla da ostane sa mnom. Više sam to zamišljao kao hir jedne mlade, zgodne žene. Na moju sreću, ostala je. Nadam se zauvek.
To je moja dobra vila. O njoj neću da pišem, jer ona zaslužuje mnogo više od toga, a ja to ne znam da izrazim. Oduvek sam voleo jesen, a sunce je u jesen najlepše. Bože, čuvaj mi ovo pile, ovu mrvu zlata i svile („Bijelo dugme“).
* * *
U životu sam sreo mnogo ljudi. Neki su mi postali i prijatelji. Neki su bili, pa više nisu. Jednostavno su nestali. Možda je tako i bolje. Više bih bio tužan da sam ja otišao od njih. Oduvek sam bio isti. Da me bolje poznajete, rekli biste uvrnut je, a ja bih vam na to odgovorio: da, ali pozitivno uvrnut, jer svi mi o sebi imamo lepo mišljenje. To je bar normalno, a i relativno, što bi rekao pokojni Ajnštajn. Sve zavisi sa koje distance to posmatraš.
Kad pomenuh distancu i Ajnštajna, opet se setih jednog vica. U emisiji radio Jerevena, jedna slušateljka pita: da li se može ostati u drugom stanju na distance. Odgovor radio Jerevena glasi – zavisi da li mogućnosti prevazilaze distancu. Ja očigledno nisam dovoljno slušao radio, pa sam mnogo puta ostajao u drugom stanju, čak i od svojih najbližih.
Svašta sam u životu prošao – i naučio. Život vam je kao vožnja kola. Ima pet brzina i rikverc. Dobar vozač mora sve brzine da koristi.
* * *
Dosta sam, za sada, pisao. Leto prolazi. Nova sezona je na pragu. Treba se vratiti ozbiljnijem poslu jer – od nečega se mora i živeti. Jesen će biti uzbudljiva. Uskoro nam i Holbruk dolazi u posetu, ko zna šta nam donosi. Ako jesen dobro prođe, biće: Still good! Still good!, jer zime ovde znaju da budu oštre, pa to i nije vreme za neke igranke. Plašim se proleća!
Nastaviće se …