U međuvremenu, voditeljka otvara koncert i izvinjava se prisutnima što Bili saksofonista nije došao. Zauzet je bombardovanjem Jugoslavije. Ali ne smeta ništa, kaže voditeljka, imamo mi našeg saksofonistu i najavljuje orkestar Bokija Miloševića. Zvuk saksofona jači je od buke aviona, prolama se Beogradom, narod vrišti, kolektivna ekstaza. Potom frule, bubnjevi, duvački orkestri, harmonike, gusle – svi su poludeli. Nikada mi narodnjaci nisu bili lepši. Smenjuju se sa zabavnjacima, rokerima, pop muzičarima svih mogućih vrsta – nisam baš neki poznavalac da pohvatam ko kojem pravcu pripada. Nema tu neke režije, jednostavno izlaze, uzimaju mikrofon i pevaju. Neko u masi prisutnih primeti Kebu, poznatog folk pevača, došao čovek da i on doživi to ludilo, da i on vrišti. Keba! Keba! Keba, prolama se sa svih strana i od onih koji ga znaju i od onih koji nikada nisu čuli za njega. Keba skače na binu, uzima mikrofon i peva:

            Nema više sunca, nema više meseca.  Joj! Joj! Joj!

            Nema tebe, nema mene, ničeg više nema. Joj!

Pokrila nas ratna tama, pokrila nas tama. Joj!

I ja se pitam, moja draga, šta će biti sa nama. Joj!

Pa onda, uz pratnju Dragačevaca, iz hiljade grla:

Mesečina, mesečina – niko ne zna šta to sija,

Mesečina, mesečina – niko ne zna,

Niko ne zna, šta će biti sa nama! Joj! Joj! Joj!

   Potom, zagrljen sa solistom rok grupe Rambo Amadeus – možda je i neka druga grupa bila, ko će to znati, peva onu divnu makedonsku Bitola, moj roden kraj. Narod ponovo vrišti.

   Kao opšti refren svi prisutni pevaju u horu Možeš da nam pušiš Klintone, Klintone . . . . . .

* * *

      Tako danima – svakog dana u 12 sati. Avioni i rakete nadleću, vazdušna opasnost traje, Avram Izrael upozorava, a oni pevaju – SORRY, WE ARE SIGNING! Čini se da nema ni jednog poznatog pevača koji nije nastupio u ovom najdužem, najluđem i najneobičnijem koncertu koji je u svetu ikada održan. Mi smo bili upamćeni  po onom čuvenom opštenarodnom koncertu lupanja u šerpe i lonce, od pre par godina, svakog dana u 19,30 u vreme emitovanja dnevnika RTS-a, ali ovo sada je sve prevazišlo.

       Predlažem rukovodstvu Beograda da se ovaj Trg ubuduće ne zove ni Trg Republike, ni Trg slobode. Neka se zove Trg pesme. Neka tu navraćaju svi dobronamerni ljudi sveta – i neka pevaju. Neka se tu okupljaju svi oni koji se osećaju mladi i neka se ovaj trg više nikada ne koristi ni za demonstracije, ni za manifestacije, ni za šta drugo te vrste. Neka na njega dođu i Milošević i Drašković i Šešelj i Đinđić …, ali samo ako hoće da pevaju SORRY, WE ARE SINGING!

Nastaviće se