Godine 1948. došlo je do svađe sa Rusima. Tito nije hteo da sledi Staljina, što mu se mora pripisati kao hrabrost, pa je usledila Rezolucija INFORMBIROA – udruženih zemalja Istočnog bloka, o isključenju Jugoslavije iz tog bloka. Praktično, to je značilo da uskoro sledi okupacija Jugoslavije, kao što se to desilo, čak i mnogo kasnije,  Mađarskoj 1956. i Čehoslovačkoj 1968. godine. Kompletni industrijski objekti preseljavani su iz Srbije ka severu zemlje – najčešće u Sloveniju, da bi se, navodno, sprečila šteta koja bi mogla da nastupi zaposedanjem tih objekata od Rusa. Kao da Rusi – da su došli, ne bi otišli i do Slovenije. Tako je, na primer, nastala danas poznata Tvornica automobila Maribor – TAM, koja je kasnije prodavala kamione Srbiji, a Srbija njoj sirovine i repromaterijal.

       Do okupacije nije došlo, ali je došlo do potpune izolacije, a Tito je to iskoristio za stravičan obračun sa svima onima koji su bili proruski orijentisani, a pod tom kvalifikacijom i sa svima onima koji bi mu makar i potencijalno mogli predstavljati bilo kakvu opoziciju. Na jedno od pustih, kamenitih, nenaseljenih ostrva u Jadranskom moru – nikada nije saopštena ni tačna lokacija tog ostrva, jer ni o tome nije smelo da se priča, deportovane su hiljade ljudi. Među njima i mnogo boraca, heroja prethodnog Narodnooslobodilačkog rata, uglavnom Srba i Crnogoraca. Ljude su, obično noću, kupili i bez ikakvog objašnjenja negde odvodili – ispostavilo se kasnije na Goli otok. Dovoljna je bila bilo čija prijava – nije bilo prethodnih ispitivanja, suđenja. Ispitivali su ih tek tamo na Golom otoku. Strahote tog logora, opisane su u romanu Trn, Antonija Isakovića. Ljudi su leti, po najjačem suncu, na temperaturi i od 50 stepeni Celzijusovih, ne Farenhajtovih, prenosili kamen s jednog mesta na drugo. Zimi, po ledenoj buri – isto to. U međuvremenu – moralno-političko obrazovanje. Da ne bi bilo samoubistava, vezivani su lancima, jer im se ta privilegija nije smela dozvoliti. Većina ih je ipak imala sreću – nikada se nisu vratili. Sahranjivani su bacanjem u more. Oni koji su se vratili – bolje da nisu. Bili su totalno ispranih mozgova, uplašeni i od sopstvene senke, a čitavog života pratio ih je epitet – INFORMBIROVCI, ili skraćeno – IB. Onaj ko je imao taj znak nije mogao ni da se zaposli. Da bi preživeli, radili su svakojake poslove. Imao sam priliku da sretnem neke od tih ljudi. Bilo je među njima i nekada vrlo uglednih – heroja, generala, intelektualaca. To je nešto najtužnije što sam ikad video. Kad se Tito, 1954. godine, izmirio sa Rusima, Goli otok je ukinut, ali ti ljudi nikada nisu rehabilitovani.

* * *

       Tito je bio majstor igre. Zahvaljujući Rezoluciji INFORMBIROA i svađi sa Rusima, uspeo je da dobije značajne poene na Zapadu, a kasnije, kada se izmirio sa Rusima, vešto je plivao između jednih i drugih, koristeći i jedne i druge. Godine 1964, izmislio je i Pokret nesvrstanih, pa je tako postao i lider zemalja takozvanog „trećeg sveta“. Veštim laviranjem uspevao je da dobija kredite od Zapada, kojima je u stvari kupovao socijalni mir u zemlji, pa nam je tako po svojoj smrti, 1980. godine, ostavio u nasleđe oko 24 milijarde dolara inostranog duga.

       Živeo je kao car, imao je za sebe čitav kompleks Brionskih ostrva – najlepšeg dela Jadrana, rezidencije po svim delovima zemlje, specijalni Plavi voz, svoje brodove, jahte, avione,  kojima je krstario po Jugoslaviji i svetu. Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta bila je sirotica prema njemu. Njegova putovanja do Indije znala su da traju i po dva meseca. Po povratku sa tih istorijskih putovanja, prekidali smo posao, deca su napuštala škole i svi smo presrećni, svečano obučeni, išli da čekamo našeg Tita. I pevali smo, naravno: Druže Tito, ljubičice bela, tebe voli omladina cela i mnogo drugih sličnih hitova.

       Najgrandioznije su bile proslave Titovog rođendana, 25. maja, koji je bio proglašen za nacionalni praznik – Dan mladosti. Mnogo meseci ranije iz svih krajeva zemlje kretale bi štafete sa pozdravima voljenom Titu – najvećem sinu jugoslovenskih naroda. Sve su se one slivale u glavnu štafetu koja je, 25. maja uveče, svečano uručivana Titu na centralnoj proslavi koja se tradicionalno održavala na fudbalskom stadionu JNA. A na stadionu je grandiozni spektakl  pripreman mesecima ranije. Sletske vežbe pionira, omladinaca, radnika, seljaka, svih rodova vojske i ostalih obožavalaca. Svi su oni mesecima unapred uvežbavali svoje tačke, a samo oni najbolji imali su čast i da nastupe na tom grandioznom spektaklu. U svečanoj loži sedeo je slavljenik sa svojim najbližim saradnicima. Glavni omladinac bi ustrčavao uz stepenište, kao kad se pali olimpijska baklja – mada to tamo nije bilo tako grandiozno kao ovde, i uzbuđeno uručivao Titu štafetu, kao izraz pozdrava i najboljih želja svih građana naše zemlje – od pionira do radnika i seljaka. Potom bi usledio klimaks – vatromet i pesma iz svih grla: Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo. Oni koji nisu bili dovoljno dobri i koji nisu imali sreću da tom spektaklu prisustvuju uživo, pevaju ispred svojih TV ekrana, jer ga direktno prenose sve TV stanice.

       Perspektivnom omladincu – iako su neki od njih imali i preko trideset godina,  koga je zapala čast da Titu uruči štafetu, bilo je obezbeđeno mesto u Centralnom komitetu Partije i put u najveće državne visine. Sećam se jednog od njih – Azem Vlasi, jedan od sadašnjih boraca za otcepljenje Kosova od Srbije – Druže Tito, mi ti se kunemo . . .

       Iako je vladao čuveni „ključ sistem“, svaka republika i pokrajina morala je da ima podjednak broj predstavnika u svim strukturama vlasti i partije, po rasporedu prisutnih mogao se zaključiti njihov značaj i rejting. Srbi su obično bili tu negde po strani, a glavni značaj imali su provereni Titovi saborci, prijatelji, ideolozi …Bakarić, Hrvat, i Kardelj, Slovenac. Poslednji politički i državno značajan Srbin Aleksandar Ranković maknut je 1966. godine na čuvenom Brionskom plenumu. Potom je, početkom sedamdesetih godina, nešto pokušao Marko Nikezić, ali su ga makli pre nego što je išta uspeo da učini. Umesto njega, izabrali su nam ni krivog ni dužnog Tiću Vlaškalića, koji nije znao ni šta će sa sobom, a ne sa državom. Pošto se taj metod pokazao kao dobar, kasnije su nam tako redovno birali naše predstavnike – blede i poslušne: Dražu Markovića, Peru Stambolića, Dobrivoja Vidića i slične. To su, po njima, bili najbolji Srbi. Jedino mi ne znamo odakle su ih vadili.

Nastaviće se