Glavni ideolog bio je Kardelj – Slovenac. On je tvorac mnogih društvenih projekata, prvi put lansiranih u svetu – društvene svojine, radničkog samoupravljanja i ostalih unikatnih rešenja koje teorija nije mogla da objasni, a praksa se nad njima silno zbunjivala. Slovenci – njegovi zemljaci, koji su spadali u razvijeni deo Jugoslavije, davali su tim sumnjivim projektima najveću podršku – prilikom njihovog donošenja, a niko ih kao oni nije i više ignorisao kada ih je u praksi trebalo primenjivati.

       O Kardelju, njegovim projektima i njegovim idejama kruže mnoge anegdote i vicevi, a jednu od njih ispričao sam i ja u prvom delu ovog mog pisanija. E vidite, gospodine Bler, taj drug Kardelj bio je i tvorac čuvenog jugoslovenskog Ustava iz 1974. godine, koji je odmah, još prilikom prethodne opštenarodne diskusije, proglašen za svetsko kapitalno delo – vrhunac demokratskog rešenja nacionalnih prava svih naroda i narodnosti koje žive na teritoriji Jugoslavije. Ako jednog dana budete pisali novi ustav Velike Britanije, ne morate da se mučite – prepišite to „delo“.

       Po tom Ustavu, pokrajine Vojvodina i Kosovo dobijaju status autonomnih pokrajina, ali i dalje, što bi naši rekli „da se Vlasi ne dosete“, ostaju u sastavu Republike Srbije. U obrazloženjima, koja su ovo famozno rešenje pratila, pisalo je, između ostalog, da i Republika Srbija ovim rešenjem mnogo dobija, da je to u njenom interesu, jer učvršćuje svoju organizacionu vlast na celoj teritoriji svoje Republike i druga slična sranja. Nešto slično onome sto ste vi napisali u Rambujeu, a sada bombardujete Srbiju što to nije htela da potpiše.

       Ni najpažljiviji analitičari do danas nisu uspeli da otkriju po čemu su se prava tako ustanovljenih pokrajina razlikovala od prava ostalih republika u Jugoslaviji, izuzev možda jednog – republike su imale status država udruženih u Jugoslaviju sa svim suverenim pravima, do prava na otcepljenje, a pokrajine to pravo nisu imale. Otuda i potiču silna nastojanja secesionističkih lidera sa Kosova da dobiju status republike, kao prethodni korak ka konačnom otcepljenju od Jugoslavije i pripajanju Albaniji. Ubrzo posle toga došlo je do razvoja takozvanog autonomaškog pokreta i u Vojvodini, na čelu sa ambicioznim, karijeristički nastrojenim Boškom Krunićem. Zli jezici su govorili da će ovaj Ustav totalno da razbuca Srbiju i da će je u perspektivi svesti na Beogradski pašaluk, te da su Srbi ponovo zajebani.

* * *

       Šta se posle donošenja tog famoznog Ustava dešavalo u praksi? Ovde već treba da obratite pažnju gospodine Bler, to je ono što sam na početku nagovestio da bi moglo da vam se desi u slučaju Škotske i Velsa. Umesto ranijeg rešenja po kome je postojala jedna savezna i šest republičkih skupština, dobili smo jednu saveznu, šest republičkih i dve pokrajinske skupštine.

       U Saveznu skupštinu delegate su ravnopravno slale i republike i pokrajine. Cinici su primećivali da sada Srbija ima tri puta više delegata u toj skupštini od ostalih republika. U praksi, rukovođeni svojim autonomaškim idejama, glasovi delegata upućenih iz pokrajina bili su po pravilu – apriori protiv Srbije.

       Skupštinu Republike Srbije činili su ravnopravno delegati iz pokrajina – Kosova i Vojvodine, i delegati iz ostatka Srbije, odnosno uže Srbije, kako se u zvaničnim komunikacijama daj deo Srbije nazivao, a iz praktičnih razloga Srbi su taj deo prozvali: UŽA SRBIJA ili skraćeno UŽAS. U takvoj skupštini sa praktično samo jednom trećinom svojih delegata, Srbija je imala da rešava sve svoje državne probleme koji su po Ustavu bili u njenoj nadležnosti. Bio je to Sizifof posao, jer su udruženi delegati Kosova i Vojvodine praktično blokirali donošenje svih odluka od značaja za Republiku Srbiju, a opet – udruženi, mogli su na štetu Srbije da donose odluke do mile volje.

       U pokrajinskim skupštinama je bila druga pesma. Tu uža Srbija nije imala pravo da se meša, a pošto su pokrajinske skupštine, na svojoj teritoriji, imale ista prava kao i sve druge republike (sem Srbije) na svojoj teritoriji, one su nesmetano obavljale svoje pokrajinske, tačnije državne poslove.

Nastaviće se