U takvom „političkom“ ambijentu Albanci su počeli masovno da se doseljavaju na Kosovo. Granica im je bila širom otvorena – nisu im bili potrebni ni viza ni pasoši. Materijalno potpomognuti moćnom albanskom narko mafijom, nisu birali sredstva. Koristili su masovno nezadovoljstvo srpskog življa i pospešivali njegovo iseljavanje sa Kosova. Kuća vredi 100.000  maraka, oni ponude 200.000. Ti odbiješ, oni puste stoku, na tek zasejane useve. Pšenica zrela za žetvu – rodila, oni je zapale. Napadaju ti decu, siluju, maltretiraju na sve moguće načine. Nemaš kome da se žališ. Vlast – albanska, u tvojoj rođenoj zemlji.

       Sistematski su atakovali naročito na kompaktna srpska sela. Vremenom, pod svim tim metodama neko popusti, potom ide sve lakše, drugi dolaze još brže, dok se u tom selu ne uspostavi albanska većina. Tada prestaju da kupuju kuće i za pola vrednosti – kažu, što da plaćamo, kad će ionako to jednog dana biti naše. Dodajte tome i procenat nataliteta, koji sam već pomenuo i, eto Vam, gospodine Bler, kako je došlo do procenata Albanaca koji danas žive na Kosovu.

* * *

       Tito je već sedamdesetih bio u dubokoj starosti i faktički, ali u njegovo ime, vladali su oni koje sam pre pokušao da opišem. Njima je više bilo stalo da razbiju Jugoslaviju, nego da njom upravljaju. To se sigurno može reći za Hrvatsku, Sloveniju i Pokrajinu Kosovo, iako je ona čak i tada zvanično bila u sastavu Srbije. Tako je Srbija sistematski bila razjedana i spolja i iznutra. Spolja – kroz rastakanje Jugoslavije, a iznutra – događanjima na Kosovu. Uostalom, ako Vam se, gospodine Bler, i ovo čini neverovatnim, naložite da Vam pribave – dok ste još uvek na vlasti, izjavu Stipe Mesića, Hrvata, poslednjeg oficijelnog predsednika Jugoslavije, koji se otvoreno hvalio da je izvršio zadatak koji mu je dat i da je on lično imao čast da zvanično zatvori stranice te Jugoslavije. Priznaćete da su to bile malo neobične izjave za jednog šefa države, koji je, stupajući na tu dužnost, morao u Skupštini i da položi zakletvu „da će braniti suverenitet i teritorijalni integritet te države“ – tako je pisalo u Ustavu.

       Razume se da taj cirkus od države nije mogao dugo da traje. Na račun Jugoslavije su se pravili vicevi i u zemlji i u inostanstvu.

* * *

       I, kada su procenili da je vreme sazrelo, početkom devedesetih, Slovenija i Hrvatska su se otvoreno deklarisale da njima više nije u interesu da žive u Jugoslaviji i zahtevali su da se Jugoslavija podeli. Nisu tražili da istupe iz Jugoslavije već da se Jugoslavija podeli. Kardeljev Ustav im je pri tom bio glavna osnova za postavljanje takvog zahteva. Odmah su ih u zaštitu uzeli njihovi stari prijatelji Nemci, tada vodeća zemlja Evropske unije. Potom su se tome pridružili i Francuzi. Čuvena Badenterova komisija je zaključila da su takvi zahtevi legitimni. Kasnije ste se tome pridružili i vi ostali iz Ujedinjene Evrope, naravno predvođene Amerikom.

       Jednu od glavnih uloga u tom procesu razbijanja Jugoslavije imao je tadašnji ministar inostranih poslova  Nemačke Hans Ditrih Genšer. U njegovu čast Hrvati su odmah po dobijanju svoje države – prvi put u istoriji, spevali mnogo pesama, a svom glavnom trgu u centru Zagreba dali ime – Genšerov trg. Hrvatska je odjekivala od pesama – Danke Deutschland!

       Nama je jasno, a vi to i znate, da je Jugoslavija rasturena po scenariju Zapada, uz pomoć Slovenije i Hrvatske iznutra. Ni to nije bilo dovoljno, pa je za napredni svet trebalo naći i prihvatljive razloge – Slovenija i Hrvatska nisu više mogle u Jugoslaviji jer su ih druge republike iskorišćavale, sputavale i druge gluposti, pa je njihovo legitimno pravo bilo da se izdvoje i žive samostalno. Ovog puta Vas obaveštavam da su Slovenija i Hrvatska u toj Jugoslaviji vodile glavnu reč od njenog nastanka, da su bile ekonomski najrazvijeniji deo Jugoslavije i da su Titovi najuticajniji saradnici, savetnici i ideolozi bili Slovenci i Hrvati.

Nastaviće se