Drugi razlog nastao je kao posledica politike koja je vođena na Kosmetu – srpskoj Pokrajini, politike koju su na osnovu Kardeljevog Ustava drugi vodili u ime i za račun Srba. Kao posledica politike koju sam napred u najkraćem pokušao da opišem, a u kojoj su u ime bratstva-jedinstva i Hrvati i Slovenci i svi ostali više učestvovali od samih Srba.

       A kao posledica svega toga, na Kosmetu su počeli da vršljaju Albanci. Doseljavali su se masovno iz susedne Albanije, a Srbija nije imala pravo da se meša u prava  Pokrajine i da to spreči. Svi pokušaji na državnom – jugoslovenskom  nivou, da se to zaustavi, pokušaji da se izvrši popis stanovništva, te da oni koji su se tu ilegalno uselili budu proterani iz Jugoslavije nisu prolazili u tako postavljenim parlamentima i bili su karakterisani kao povreda ustavnih prava Pokrajine Kosovo.

       Pošto sve ovo izgleda neverovatno – ni ja da sam na Vašem mestu ne bih u to verovao, navešću samo jedan primer. Da li ste ikada čuli da predsednik jedne države bude čovek koji nema ni državljanstvo te države. E, vidite, čak se i to dešavalo kod nas. Posle Titove smrti, 1980. godine, Jugoslavija je umesto predsednika Republike imala kolektivno Predsedništvo od osam članova, u koje su svaka republika i obe pokrajine samostalno birale po jednog svog predstavnika. Oficijelni šef države bio je predsednik Predsedništva, a na tu funkcuju dolazio je redom svako od izabranih – menjali su se svakih godinu dana. Ankete su pokazivale da je retko ko od anketiranih, bez obzira na to koliko obrazovan bio, znao ko je trenutno bio predsednik Jugoslavije.

       No, ni to nije bilo toliko važno. Primetili ste, verovatno, da je i Kosovo imalo pravo da daje predsednika Jugoslavije – rekao sam već da su pokrajine imale istovetna prava kao i republike. Tako se desilo da Kosovo za svog predstavnika odredi Fadilja Hodžu – Albanca, čoveka koji nije ni imao jugoslovensko državljanstvo, a on je potom, kao predsedavajući Predsedništva, bio oficijelni šef države i godinu dana vodio Jugoslaviju. Srbija nije imala pravo da se meša u ustavna prava svoje pokrajine, a ostale republike, naročito vekovni „prijatelji“ Hrvatska i Slovenija su se držale devize – što veći haos u Srbiji, to bolje.

       Da je to zaista tako bilo, potvrđuje i sadašnji predsednik Slovenije, Milan Kučan, u ono vreme predsednik Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije. U jučerašnjem intervjuu koji je dao ljubljanskoj „Mladini“, a koji prenose „Večernje novosti“, on kaže: „Žalim što je došlo do primene tog krajnjeg sredstva, to je teška tragedija za srpski narod.“ Podsećajući da je 1985. i 1986, u tadašnjem Centralnom komitetu SKJ rukovodio komisijom koja je izučavala odnose autonomnih pokrajina sa Srbijom i Federacijom, Kučan ističe da mu je dobro poznato kako su albanski nacionalistički političari sa Kosmeta prvo bili zagledani u koncept „Velike Albanije“, a kasnije su ga zamenili u zahtev za nacionalno čistom teritorijom na Kosmetu, odnosno politikom koja ne podnosi različitosti. Slovenački predsednik je takođe dodao da su postojali spiskovi Srba proteranih sa Kosmeta, a za sadašnju tragediju u ovoj južnoj srpskoj pokrajini optužio je političku elitu kosovskih Albanaca, koji svoju budućnost grade na konceptu etnički čiste teritorije – naseljene isključivo Albancima.

       Hvala gospodinu Kučanu što je ove informacije konačno izneo. Što se nas Srba tiče, mi smo to znali i ranije, ali se ne sećam da je gospodin Kučan to i tada iznosio, iako je, kako sam kaže, rukovodio komisijom Centralnog komiteta koja je i bila osnovana radi ispitivanja istine o tim pojavama. Koga se gospodin Kučan tada plašio? Tito tada već nije bio živ, a on – Kučan, bio je jedan od najuticajnijih ljudi u tadašnjoj Jugoslaviji. Zar to ne potvrđuje tezu da su čelni ljudi iz Slovenije i Hrvatske upravo podržavali Albance u cilju destabilizacije Srbije, kako bi se lakše otcepile od Jugoslavije, što se i desilo samo nekoliko godina kasnije.

Nastaviće se