Gospodine Bler, tirani nikad taj renome ne ostvaruju sami. Uvek se nađu neki poslušni podanici – Goji, kako ih Jevreji nazivaju, koji rado prihvataju da budu izvršioci prljavog dela posla. Motivi mogu da budu različiti, ali su, uglavnom, ili u domenu interesa ili u domenu patologije. Britanija je imala tu nesreću da se baš u trenutku promocije novog svetskog poretka, Vi, sa svojom ludom družinom, zadesite na njenom kormilu. Odmah ste osetili šansu da povratite ulogu američke ekspoziture za Evropu, računajući da bi ulogom slepog podanika u njihovoj intervenističkoj politici širom sveta i vi mogli da budete nagrađeni kojom mrvicom, te da bi to mogla biti šansa za oživljavanje nekada moćne britanske imperije. U toj silnoj revnosti postali ste veći katolik od pape.

       U svetu se nikada nije desilo ovo što se dešava sada, tipa – Jugoslavija protiv ostatka sveta, pri čemu ostatak sveta određuje sva pravila: bira žrtvu, zakazuje utakmicu, natera te da igraš, određuje sudiju, određuje sprave i rekvizite, određuje dužinu utakmice, procenjuje kada je žrtvi dosta i, na kraju – traži od žrtve da aplaudira pobedniku. To se u istoriji nikada nije dešavalo. Utakmice na jedan gol nikada nisu bile zanimljive – da u ovoj tuzi koja nas je snašla budem i sarkastičan. U takvim pobedama mogu da uživaju samo bolesni umovi.

       Nismo mi budale. Ne zanosimo se mi da smo jači od vas tridesetak, učesnika i pomagača, te da vas možemo pobediti na bojnom polju. Ali se ne šalimo kad kažemo da ćemo skupo prodati svoju kožu. Ne šalimo se ni kad kažemo da smo već pobedili – mi jesmo moralni pobednici i to će istorija kad-tad dokazati, a vaše generacije će vas se stidetii. U ovakvom ratu vi nikad ne možete pobediti, a moralni poraz ste već doživeli.

       Ne sumnjam da ćete Vi na to reći – pusti budalu, ko jebe moral. Drugačije ne mogu ni da Vas zamislim, pa stoga dozvoljavam sebi da malo meditiram i o Vašem psihološkom profilu. Znate da mi advokati ponekad moramo i time da se bavimo. Uvek sam se pitao kako se oseća ubica kad uveče pođe na spavanje, pa ostane sam sa sobom. Vas ne mogu ni u tu kategoriju da stavim, jer ubica, kad pristupa tom činu, prihvata i neki rizik, nadvladaju kod njega neki bolesni nagoni kojima ne može da se odupre i znate već kako dalje ide – mi advokati u tome pokušavamo da nađemo neke olakšavajuće okolnosti. Vaš je slučaj zanimljiviji. Gledao sam Vas danas, 20.5.1999. godine, obraćate se Parlamentu. Očigledno uživate u svojoj ulozi. Skakućete ko pajac, cerekate se!

       Nedavno sam čuo jednu zanimljivu stvar – nešto kao test, koji biste mogli da isprobate na sebi. Jedan moj prijatelj, doktor, psihijatar po struci, ispričao mi je sledeći slučaj: njegov pacijent je imao neodoljivu želju da ubije svog šefa, koji ga je inače maltretirao. Doktor mu je savetovao – pokušaj da zamisliš svog šefa golog. Zar ti on, takav, liči na čoveka koji je vredan toga da ga ubiješ. Uvidećeš koliko si ti superiorniji od njega. Čovek se izlečio i kaže da sada, kad god vidi svog šefa, počinje da se smeje. Gospodine Bler, svucite se, goli stanite ispred ogledala i iskreno zapitajte sebe: da li sam ja ovakav kakvog me je priroda stvorila rođen da budem mesija, koji, u ime već opisanog legitimiteta, imam pravo da ubijam nevine ljude – žene, decu, bebe, zatvorenike, nepokretne bolesnike. Preporučite taj test i onoj pijanduri Robinu Kuku, vojvodi Džordžu Robertsonu, perverznom Bilu Klintonu, neurotičnom Solani, ciničnom Džejmi Šeju i onoj debeloj veštici u mini suknji baba Madleni. Zar Vi zaista mislite da je istorija Vama dodelila ulogu da promenite kompletan svetski poredak i uništite sve civilizacijske tekovine ovog sveta. Ako vam taj test ne pomogne, onda je Vaš slučaj mnogo ozbiljniji, to je onda nešto u domenu patologije i Vi morate ozbiljno da se lečite dok sebi i drugima ne napravite još veće zlo.

Nastaviće se