Da ostanemo još malo u Nemačkoj. Kancelar Gerhard Šreder pokazuje neviđenu dvoličnost, što ne priliči političkom prvaku jedne tako značajne evropske zemlje. Kaže da posle ovoga što se desilo u NATO-u neće biti moguća takozvana naročita uzdržanost Nemačke, na koju su oni morali da pristaju zbog svoje prošlosti (nacističke, primedba autora). Valjda time pokušava da pripremi teren za izvlačenje Nemačke, odnosno umanjenje njene odgovornosti za učešće u ovoj neslavnoj operaciji. Proizilazi da ubuduće Nemačka neće takve stvari odobravati.

       Samo pre desetak dana, međutim, grubo je, u svojstvu predsedavajućeg Evropske unije, odbio rusku mirovnu inicijativu, čak i pre nego što je njihova delegacija – na najvišem mogućem državnom i vojnom nivou, sletela u Bon, što će se tek pokazati kao velika greška.

* * *

       Ako ove sličice iz Nemačke nisu dovoljne, da skoknemo časkom do Rima. Sve više se rasvetljava pozadina takozvanog sporazuma iz Rambujea. Italijanski ministar inostranih poslova Lamberto Dini, u intervjuu od 9. aprila 1999, takođe na dan preusmeravanja ruskih raketa, doslovce izjavljuje – Jugosloveni su u Rambujeu prihvatili sporazum o autonomiji Kosova. Albanci nisu hteli da ga potpišu zato što nije sadržavao klauzulu o referendumu o nezavisnosti kroz tri godine. Razgovori su zbog toga odloženi za dve nedelje. U međuvremenu, da bi se udovoljilo Albancima, pripremljen je novi tekst sporazuma, koji, razume se, Srbi nisu hteli da

potpišu. Gospodin Dini ne navodi šta je taj novi sporazum sadržavao, ali zahvaljujući ranije citiranom Nemcu, gospodinu Šeru, znamo da je u pitanju bio pomenuti tajni dokument, a znamo i šta je on sadržavao.

       Ako na sve ovo dodamo i komentar vrlog socijaliste gospodina Vedrina, francuskog ministra inostranih poslova, odmah po jednostranom svečanom potpisivanju „sporazuma“ Rambuje – Pariz, da „sada imamo sporazum i možemo da pritisnemo Srbe“, onda se krug vaših rabota zatvara.

Nastaviće se