Sve ovo polako postaje monotono i jednolično. Kao po scenariju nekog lošeg filma. Ljudi su psihički zamoreni. Dokle se ovo može izdržati? Već smo navikli na sirene, bombe, rušenja, plamen, žrtve. Više se niko i ne krije. Ako treba da udari, neka udari odmah, ali „načisto“, samo da se ovako više ne mučimo. Što pre, to bolje.

       A onda se, petog dana bombardovanja, nešto dogodilo. Nekome je pala na pamet suluda ideja – usred bela dana, za vreme trajanja vazdušne opasnosti, u centru Beograda na Trgu Republike, započeo je veliki rok koncert. U početku ih je bilo malo, ali su, potom, ko nepregledne reke počeli da pristižu sa svih strana. Kažu da su zapadne agencije obavestile da je bilo oko desetak hiljada ljudi. Meni se čini da ih je bilo više od sto hiljada. Ceo Trg Republike je bio ispunjen. Ljudi su se peli po okolnom drveću, zgradama. Na konjaniku – knez Mihajlovom spomeniku, desetine mlađih ljudi, a na trećem spratu simsa zgrade „Dunav osiguranja“  mnoštvo, čak i starijih ljudi.

       Igralo se, pevalo, sviralo. Mladi su prednjačili, održali su najveći rok koncert koji je ikada u svetu održan. Stariji ljudi, penzioneri – otkrili su odjednom, da je to vrsta muzike koju su oduvek voleli. Svi su nosili ambleme sa natpisom – TARGET. Neko na čelu, neko na glavi, na grudima, najmanje na leđima. Reporteri intervjuišu jednu stariju ženu sa amblemom na grudima. Ona objašnjava: „Grudi su nam jače, oni obično gađaju s leđa, a nama su leđa slaba.“

       Bezbroj transparenata, parola, grafita, karikatura, ilustracija – neverovatno, veličanstveno! Toliko duha, filozofije, poruka, vulgarnosti, sve na jednom mestu. Niko se ne buni ni protiv ovog zadnjeg. Reporteri intervjuišu sredovečnu ozbiljnu gospođu. U blizini, u kadru, transparent sa natpisom: „Klintone, dobićeš od Srba kurac“, i nacrtana ona stvar, ogromna, da izvinite. Intervjuisana gospođa to, očigledno, primećuje, ali se pravi luda. Gleda mudro preko toga, negde u nebo.

       Verovatno će čistunci reći da je sve to bilo preterano. Biće sigurno i onih koji će reći da je i prosto. Ja ne smatram sebe ni prostim ni vulgarnim, ali ja to nisam tako doživeo. Bila je to neka vrsta spontanog oslobođenja, pražnjenja od revolta. Savremeni čovek je pun stresova. Mora da ima jake kočnice da ne eksplodira. Ne sme da se zameri šefu, direktoru, predsedniku, ženi, tašti, tastu, deci, komšiji – svi ga oni, da izvinite, jebu. Mora da bude fin sa svima, da se ponaša kulturno, da se zahvaljuje i kad treba i kad ne treba, da se smeši i onima koje bi najradije oterao u pizdu lepu materinu. Sećam se jednog filma, zaboravio sam mu ime – i on je bio američki, no to nije ni bitno – glavna junakinja kojoj je, što bi naši rekli, pun kurac svega, juri na most ispod koga prolazi voz i u trenutku kad voz prolazi, kad buka voza poremeti  tišinu i nadjača sve ostale zvuke, vrišti iz sveg glasa. Nakon toga, ispražnjena i mirna, vraća se kući. Zamislite sada stotine hiljada ljudi koje bombarduju, koji beže, koji se danima skrivaju po skloništima, a koji znaju da je to sve zbog toga što se sa njima manipuliše u ime nekih sasvim drugih, uz to tuđih interesa, koji znaju da ti što im to rade znaju da to nema veze sa onim što pričaju i zbog čega im to navodno rade, ali su moćniji, osilili se do bezočnosti, rade što hoće i što im padne na pamet – ruše, pale, ubijaju, progone, raseljavaju, lažu, osuđuju, presuđuju, a sve to navodno u ime nekakve humanosti. Upalio se ceo svet, oni ne jebu nikoga, piče i dalje svoju navodnu istinu, isteruju svoju pravdu i uz to traže da im svet i aplaudira. Pa to je isto kao kad bi silovatelj od bezočno silovane osobe tražio da mu ova prizna pravo na silovanje, a uz to još i da ga pohvali – bio si dobar!

       Na sve proteste – pojačaju svoju humanitarnu akciju, edukacije radi, drugima za primer. Nakon toga, hladno i cinično, statistički sve to lepo obrade – broj ispaljenih raketa, broj pogodaka, preciznost, jačina razorne moći. Ubijenih nema, jer oni se ne broje. Osakaćenih, poludelih, ubogaljenih i fizički i psihički i materijalno, ima – ali, ni oni nisu važni. Eksperti obrađuju one važne podatke i izvlače jedino važne zaključke. Na kraju humanitarne akcije precizno će se znati da li su bolje rakete „tomahavk“ ili F 117A,  te će se u narednom periodu u tom pravcu usmeriti nova investiciona ulaganja u dalji razvoj ovih naučnih dostignuća. Da li će LOKID i u narednoj godini dobiti Contract ili neko drugi i sl.

       Bože, ima li te! Jebem ti pravdu, jebem ti istinu, jebem ti ovu civilizaciju. Životinje su hiljadu puta humanije od ljudi. One ne muče i ne doživljavaju ekstazu kad uhvate plen. Ubijaju, ali samo kad su gladne. Ovi drugi, nikako da se zasite. Oni nisu životinje – životinje ne treba vređati.

       Zamislite sada stotine hiljada ovako napaćenih ljudi koji izlaze na ulice i počinju da vrište, sviraju, pevaju, igraju, da sa natpisima TARGET, kao živa meta, prizivaju rakete i bombardere. Da li su oni vulgarni, treba li da se izvinjavaju? Ne! Svaku njihovu vulgarnost prihvatam za svoju, isto onako kao što ih molim da mi dozvole da i one druge poruke, sa toliko lepote i duha, budu i moje. Ako iko posle svega ovoga što nam se dešava ostane psihički čitav, oni će biti najzaslužniji za to.

       Ako nađete da i u ovome što pišem ima vulgarnosti, prihvatite isto objašnjenje i za mene – ako hoćete, jer ja ovako vrištim!

       No, da malo razvedrim stvar, odavno nisam ispričao nijedan vic, iako ovo vreme nije za viceve.

            Elem, došla u selo ekipa anketara iz prestonice da intervjuiše seljake o njihovom seksualnom životu. Intervjuišu najpre domaćina kuće. On krene: „Jebu me poreznici, jebu me oni na poslu, jebu me ovi moji u kući, jebu me …“ Tu ga snajka diskretno prekide: „Ali, tata, ne pitaju te oni za to, oni te pitaju za tvoj seksualni život.“ „Ti snajka, da ćutiš“, prekide je svekar. „Ja pričam ko mene jebe, a ti, kad te budu pitali, pričaj ko tebe jebe!“   

Nastaviće se