KOJA JE SVRHA OVOGA ŠTO OBJAVLJUJEMO NA DRUŠTVENIM MREŽAMA?

jul 8, 2018 u rubrici Opančarski dnevnik 2017

I odmah da odgovorim: NIKAKVA! Do ovog zaključka sam odavno došao, a dole objavljeni tekst „Ono što pravi razliku“, koji su mi administratori fejsbuka danas ljubazno ponudili kao uspomenu, a koji je  inicijalno objavljen pre godinu dana, mogao bi da posluži ne samo kao dokaz navedene tvrdnje, već i kao dobar povod za jednu svrsishodnu raspravu nakon koje bi, za nadati je se, moglo da ispadne i nešto za opšte dobro.

Najpre nešto o samom tekstu. Tih dana je televizija N1 objavljivala serijal pod nazivom – Partokratija, kancer demokratije. Bio sam jedan od tridesetak učesnika tog serijala i, valjda i kao savremeniku onog vremena, postavljana su mi i pitanja tipa – a kako je to nekad bilo. Šta sam tim povodom rekao i koliko je bilo suvislo to što sam rekao možete – takođe zahvaljujući uspomenama FB, videti malo niže dole na ovoj istoj vremenskoj liniji. Povodom jednog od navoda – o moralno političkoj podobnosti, jedna od uvaženih učesnica je veoma samouvereno ustvrdila nešto sasvim suprotno, od onoga što sam ja rekao. Ništa strašno, naprotiv, valjda te rasprave tome i služe – da se u jednoj konstruktivnoj raspravi iskristališu neki stavovi, a ne da i nakon toga svi ostanu na pozicijama “svako svoju smatra” – bio, rekao, videli su me na televiziji i to je to. I napisao sam taj tekst (“Ono što pravi razliku”) u nadi da će se pomenuta učesnica, kojoj ni ovde ne pominjem ime, javiti i nešto reći povodom toga – bilo da ga argumentovano ospori ili da se sa iznetim saglasi. I naravno pomenuta se nije oglasila, a što je najgore, nisam ni očekivao da će se oglasiti i bilo bi to za mene ogromno iznenađenje da jeste, jer ovde je to opšti manir ponašanja, pogotovu ako je onaj od koga biste tako nešto očekivali javna ličnost. A pomenuta gospođa je, koliko pamtim, dugogodišnji visoki funkcioner nekada najveće opozicione partije, a danas partije koja se bori za ptelazak cenzusa (i ja sam nekada za njih glasao) i ne pada joj na pamet – ni njoj ni onima oko nje, da nešto promene u svom odnosu prema onima kojih se sete samo za vreme izbornih kampanja, a ovaj bi slučaj mogao biti dobar povod za to, jer postoji jedan ogroman korpus ljudi – glasača, koji su živeli i radili u onom vremenu i koji jednostavno vide da je ono što se tada dešavalo, uz sve opravdane zamerke i kritike, bilo neuporedivo bolje od ovoga što se danas dešava, ne samo od strane vlasti, već i od strane opozicije. Nažalost, dobaar deo tog korpusa je svojom populističkom politikom već osvojila  vlast i zahvaljujući njima se tu i nalazi – i dugo će tu i ostati ukoliko se nešto ne promeni.

Ja sam u pomenutom tekstu, na jednom mestu citirao Slobodanku Turlajić, osobu dokazanog integriteta i pameti koja kaže: “Naravno da smo mi posle revolucije, 1945. godine, imali jednu jako jaku totalitarnu partijsku državu, ali je ta partijska država polako slabila i prelazila u pravnu državu”. Ali ne, nešto iz neznanja, nešto iz svakodnevnih manipulacija formirao se apriori stav – sve što je nekad bilo, ne valja (Milošević se obično tu uzima kao jedini dokaz), vredno je samo ovo što mi radimo, a mi se borimo najvišim demokratskim načelima i tim načelima ćemo (a ne pitanjima koja život znače – prim. D. Č), da zbacimo ove sa vlasti.

Na žalost, nije taj autistični metod prisutan samo kod opozicionih partija. Isti je slučaj i sa svima ostalima. Pokušajte da se obratite bilo kom od portala u želji da suprostavite svoje mišljenje ili pokušate da sa njima zapodenete bilo kakvu diskusiju – niko, slovima niko, vas neće udostojiti bilo kakvog odgovora. Čak i najpoznatiji od njih, izvanredni Peščanik, je isti – Svako od njih “samo svoju smatra” – ja ti rekoh, to je to i tačka. I onda se pitamo zašto se tzv. građanski sloj društva ili srednja klasa ili građanska inteligencija, kako god ih ko naziva, pasivizovao. A kako da prodre, međ’ njih? Moram li ja, da bih ispoljio neke svoje građanske stavove, da se učlanim u neku stranku da bih samo odatle mogao da delujem. Ja hoću da ostanem ovo što jesam i da se bavim ovim čime se bavim, ali hoću da imam mogućnost i da negde ispoljim svoje građanske stavove o stvarima i pojavama koje me okružuju. Društvene mreže su jedina mogućnost za to. I tu leži ogromna rezerva i znanja i pameti koju bi neko morao da prepozna, da je kanališe, da je iskoristi i da se sa takvom oslobođenom sinergijom zajednički deluje.

Nabacao sam ovde, s brda s dola, mnoge stvari – idealno za kritičare da se jave i da zapodenemo rasprave o stvarima koje život znače.

Dragiša Čolić, 8.7.2018.