Malo o fudbalu – našem
3 septembra, 2015 u rubrici Opančarski dnevnik
Tragom vesti – Zlatni orlić ode u Đetiće. A zlatni orlić je Staniša Mandić, starter mlade fudbalske reprezentacije Srbije – igrači do 20 godina, koji su u junu mesecu ove godine, na Novom Zelandu, u finalu svetskog prvenstva, posle 120 minuta divovske borbe, u finalu pobedili Brazil i tako postali prvaci sveta. Staniša Mandić je u toj utakmici bio ne samo starter – tu mu je ulogu dodelio selektor Veljko Paunović o kome su za vreme i posle tog šampionata pisane bajke, već i strelac vodećeg gola.
Slavlje je bilo “do neba”. Orlići su bili na balkonu … Nacija je klicala i odala počast mladim herojima. Govorilo se da bi taj tim trebalo čuvati da se ne rasturi, pa je bilo čak i predloga da bi oni, umesto seniorske reprezentacije, koja je izgubila svaku šansu da se kvalifikuje za naredno prvenstvo Evrope, trebali da nastave kvalifikacije kako bi ostali na okupu, očvrsli i stekli iskustvo za kvalifikacije za naredno svetsko prvenstvo, na kome nismo bili od 2010. godine.
Prema rang listi FIFA iz jula meseca Srbija se nalazi na 43 mestu u svetu! A nekada smo bili svetska velesila u fudbalu. Godinama osvajamo trofeje u mladim selekcijama, važimo za najtalentovaniju fudbalsku naciju u Evropi, naši fudbaleri igraju u najkvalitetnijim ligama sveta, posle Brazila najveći smo izvoznici fudbalera u Evropu. Ne treba mnogo pameti, čak ni za standard onih koji vode naš fudbal, da tu nešto nije u redu.
Prvi simptomi prizemljenja posle gore opisane euforije, nastupili su kada je selektor “zlatnih orlića” saopštio da više neće da ih vodi, jer kako je izjavljivao, hoće malo da se odmori i, kao trener, posveti daljem “stručnom usavršavanju”. Kud ćeš veće usavršavanje do ako ostaneš na mestu selektora i nastaviš da vodiš tu zlatnu decu! Sve je ukazivalo na to da je u pitanju neko nezadovoljstvo.
A onda na scenu stupa čuveni Tomislav Karadžić, zvani Tole, koji naš fudbal, kao predsednik FSS, vodi – ako se dobro sećam, još negde od 2008 godine, što je otprilike i vreme koje se poklapa sa posrnućem našeg fudbala, tako što Veljku Paunoviću poverava izmišljenu funkciju – da bude veza između mladih selekcija i seniorske selekcije, što je ovaj prihvatio – čovek mora od nečeg da živi, pa je tako Veljko Paunović, tvorac zlatne generacije “orlića” postao službenik u Fudbalskom savezu Srbije (FSS), a pomenuta mlada selekcija je poverena Tomislavu Siviću, fudbalskom treneru bez zaposlenja, takođe službeniku u FSS-u. Već tu se postavlja pitanje – ako je Veljko Paunović ipak prihvatio zaposlenje u FSS-u, nije li bilo logičnije da mu se ponudi da i dalje vodi ovu mladu selekciju jer je sa njima uspostavio sjajan odnos, što su svi isticali kao jedan od najvažnijih kvaliteta i razloga za postizanje istorijskog uspeha na Novom Zelandu, nego da se taj posao ponudi novom čoveku, Tomislavu Siviću, bez obzira na dužinu njegovog radnog staža u FSS-u.
A Tomislav Sivić, sa svojih pedsetak godina (ne) dokazanog trenerskog umeća se u taj posao zaleteo “ko mlad majmun” – već na prvom, širem spisku kandidata za naredni ciklus takmičenja mladih, nije bilo mesta za Stanišu Mandića, svetskog prvaka, startera i strelca na finalnoj utakmici sa Brazilom. Za tu poziciju je pozvao četvoricu novih! I tu sad slede pitanja – koja smo mi to svetska velesila ako umesto ovih koji su osvojili svetsko prvenstvo imamo toliko novih igrača, koji će tek – po mišljenju Sivića, da im pokažu ko smo mi. Gde je to i kad – od juna do danas, Staniša Mandić pokazao da ne zna da igra fudbal, a radi se o dečku koji ima tek 20 godina, za koga bi se razumno dalo pretpostaviti da može samo da napreduje. Nismo nigde pročitali da je napravio neko sranje, te da je u pitanju neka vaspitna mera. Taman da su pozvani i bolji od njega nije li trebalo učiniti gest – staviti i njega na širi spisak, pa ako se pokaže da su ovi drugi bolji od njega, blago nama. Da li je Veljko Paunović, novoopostavljeni “funkcioner” za vezu između mladih selekcija i selektorske seekcije trebao da se založi za svog dojučerašnjeg izabranika – ako nije, u čemu se sastoji njegova funkcija. Nije li možda tu u pitanju nešto povezano sa “Čukaričkim”, timom u kome igra Staniša Mandić, jer kao što je poznato glavni kandidat za selektora mlade selekcije bio je trener “Čukaričkog” Vladan Milojević, da bi potom bilo saopšteno da je on odbio tu ponudu, pa je imenovan Tomislav Sivić, da bi nakon toga Milojević izjavio da je o svom odbijanju te ponude pročitao u novinama!
Sećate li se Save Miloševića, nekada vrsnog fudbalera, a danas takođe službenika FSS, koji je po završetku karijere u inostranstvu, krenuo u pohod da zavede red u našem fudbalu, pa krenuo od “Partizana”, potom, kad je tu “oduvan”, krenuo na FSS, da bi ga Tole smirio ponudivši mu izmišljenu funkciju direktora svih fudbalskih selekcija. Savo Milošević za selektora seniorske reprezentacije postavlja Radovana Čurčića, koji bojažljivo nastavlja utabanim stazama – poziva dokazane (samo u inostranstvu gde se fudbal smatra ozbiljnim poslom) fudbalere, koji jedva čekaju poziv selektora zbog posete čuvenih beogradskih splavova i noćnog života koji se tamo sprovodi, relaksirali od napornog rada u inostranim klubovima. Ako vam nije jasno o čemu pričam, potražite snimak iz jučerašnjeg “Blica” o dolasku Zorana Tošića, popularnog Bambija, na okupljanje u Staroj Pazovi, pa će vam sve biti jasno.
Za to vreme vrši se rasprodaja naših “zlatnih orlića” – zapravo oni su već vlasništvo Faljija Ramadanija, koji mrači i oblači srpskim fudbalom, i to za jeftine pare. Pročitajte današnju izjavu Zdravka Mamića, jednog od čelnika zagrebačkog “Dinama” koga ovde svi smatraju šarlatanom – Ja prodajem rezervnog igrača “Seltiku” za 7,5 miliona i 30% od narednih transfera, a Srbija najboljeg mladog golmana na svetu za 3 miliona evra.
No, da se vratim na Stanišu Mandića, bivšeg “zlatnog orlića” – šokiran nepozivanjem čak ni na širi spisak fudbalera za naredni ciklus takmičenja, prihvata poziv Crne Gore da odmah nastupi za njihovu – i to seniorsku, reprezentaciju, što znači da više nema njegovog povratka u srpski reprezentativni fudbal – čak ni kad po mišljenju Sivića i ostalih pomenutih i nepomenutih činovnika iz FSS, nauči da igra fudbal a isto se dešava i sa drugim strelcem finalnog okršaja sa Brazilcima, Maksimovićem, koga Slovenci spopadaju da zaigra za njihovu seniorsku selekciju.
Po završetku priče sa Stanišom Mandićem oglasio se i Savo Milošević – “Mandićeva odluka je nepoštovanje FSS-a, zbog kojeg je igrao polufinale EP i osvojio SP na Novom Zelandu” (“Blic”, 1. Septembar 2015). Ispada da se u ovoj zemlji fudbal igra zbog FSS-a, Savine nove firme, a ne da FSS postoji zbog fudbala. Nije pomenuo, da li je i šta povodom ovog slučaja on preduzimao dok je tome bilo vajde – sa pozicije direktora svih naših fudbalskih selekcija, pa ispada da je i on samo jedan od Toletovih činovnika, a nije pomenuo ni šta je Staniša Mandić, osvajanjem titule svetskog prvaka, dao našem fudbalu – ne FSS-u.
A što se tiče Staniše Mandića – Momče, želim ti svu sreću u nastavku fudbalske karijere i hvala ti za ovo što si dao srpskom fudbalu.
Dragiša Čolić, 03.09.2015.